„Pupin – poslednji san" – oživljene uspomene sina i majke

Uobičajeno obaveštenje upućeno publici „Molimo vas da isključite mobilne telefone jer uskoro počinje predstava” ne važi u teatru koji ima scenu pod krovom Muzeja nauke i tehnike. Ovde su posetioci zamoljeni da na svojim mobilnim uređajima aktiviraju kju-ar kod i iz druge vizure, a u isto vreme i na pozorišnim daskama prate duodramu „Pupin – poslednji san”. Upotrebom novih medija simbolički su predstavljena Pupinova dostignuća u telekomunikacijama, za koje je dao neke od najznačajnijih patenata. Pred poštovaocima Pupinovog dela, među kojima su i stariji i mlađi, otvara se svojevrsni album sa slikama – pričama iz prošlosti o našem i svetski priznatom naučniku Mihajlu Pupinu i njegovoj majci Olimpijadi koju su odmila zvali Pijada. Likove sina i majke tumače dramski umetnici Dušan Matejić i Vjera Mujović, koja je napisala i tekst za ovu predstavu. „Pupin – poslednji san” predstavlja jedno moguće scensko viđenje Pupina, imaginarni susret majke Pijade i sina Mihajla. Mihajlo Pupin, u dubokoj starosti, seća se svog života i postignuća – kao dečak, kao naučnik, patriota, imigrant, učesnik i svedok važnih istorijskih događaja. Majka sluša, teši, umiruje narodnim umotvorinama, psalmima, uspavljuje sina.

Režiju potpisuje Miloš Pavlović. Komad je premijeru imao u junu prošle godine i od tada je deo projekta „Muzejski teatar” koji na poseban način povezuje publiku i umetnike i u sklopu je stalne postavke u galeriji „Aleksandar Despić”. To se ogleda i u činjenici da je broj mesta ograničen pa se u kamernoj atmosferi u ambijentu muzeja ova priča posebno doživljava jer je u tesnoj vezi sa Pupinovim dostignućima i onim segmentima koje ovo zdanje baštini, a u sklopu stalne postavke u ovoj galeriji. Stručni saradnik na projektu je Aleksandra Ninković Tašić, kompozitor je Rade Radivojević, a za kostimografiju bio je zadužen Igor Todorović. Za scenski govor pobrinula se Ljiljana Mrkić Popović. Tim čine i Una Pavlović, art dizajn, Mina Cvetinović Pavkov, video, Dragomir Nikolić, animacija, i Milan Tvrdišić, fotograf.

Za ovu scensku igru u kojoj se promišlja o odnosu prema znanju i učenju, o jeziku, nauci, rasejanju, tuđini, imigraciji, patriotizmu, naciji i identitetu, korišćeni su tekstovi iz Pupinove autobiografije „Sa pašnjaka do naučenjaka” za koju je dobio Pulicerovu nagradu, srpska narodna književnost, Novi zavet, narodne poslovice…

Podsećamo, Mihajlo Pupin (1854–1935) jedan od najvećih svetskih naučnika, živeo je u rasejanju, ali je čitavog života pomagao maticu Srbiju u vreme balkanskih ratova, za vreme i posle Velikog rata. Zahvaljujući Pupinu i njegovom prijateljstvu sa američkim predsednikom Vilsonom, 1918. godine u Vašingtonu se prvi put zavijorila strana zastava, i to srpska. Pupin je pomagao školovanje brojne dece, učestvovao je na Pariskoj mirovnoj konferenciji i dao ogroman doprinos za dobrobit Srbije. Osnovao je nekoliko fondova radi slanja i organizovanja pomoći Srbiji. Družio se sa najvažnijim svetskim naučnicima i američkim državnicima, ali je uvek mislio na reči svoje majke, religiozne žene koja je shvatala značaj školovanja i nauke.