Licemerje lažne elite

Kao dugogodišnja čitateljka „Politike” želim da se osvrnem na vaša dva vanserijska profesionalna iskoraka, da ne kažem podviga. Reč je o tekstovima koji uverljivo ilustruju prestiž novina koje su se održale duže od stoleća i zadovoljavaju informativne i kulturološke potrebe više generacija. Uostalom, nisam jedina koja je prva slova naučila iz „Politike”, uz dedu i oca, koji su se takođe opismenili uz ovaj list.

Prva čestitka ide vašem uredništvu zbog sjajnog feljtona Jovana Pejčića o Milanu Rakiću na Kosovu. U vreme kad se i ovde i u svetu razbuktava rasprava o modalitetima rešavanja kosovskog čvora, pokazali ste svu složenost i dubinu problema, kao i kontinuitet udruženih napora da se Kosovo i Metohija iščupa iz srca Srbije i teslimi drugima, onima koji već imaju jednu svoju državu i koji su od manjinske zajednice nasiljem postali većina. Ne i većina u Srbiji.

Autor Pejčić briljantnim književnim stilom upotpunjuje priču o mestu Milana Rakića u srpskoj književnosti, ali i više od toga – u panteonu srpskog pamćenja. Jasno je ocrtana moralna dimenzija Rakićevog lika, kao i etika čitave te junačke generacije koja ostavlja udoban život u Beogradu i svrstava se u dobrovoljce za oslobođenje Kosova. To je vrednosni stav elite, a ne ono što danas pokazuje deo univerzitetskih profesora, akademika, pisaca i studenata u Beogradu.

Da je neko pred ove samoproglašene intelektualce koji su danima protestovali (nasiljem protiv nasilja) na ulicama prestonice izašao s predlogom da se upišu na listu dobrovoljaca za oslobođenje Kosova, rezultat bi bio poražavajući. Ne bi bio bolji ni da je neko rekao – ako već niste orni za borbu, dajte bar krv ili po stotinu evra u ime humanitarne pomoći kosovskim stradalnicima, ishod bi takođe bio obeshrabrujući. Imaju li onda ti ljudi pravo da se zovu elitom i zastupnicima volje naroda? Pa oni koji su ih zastupali u skupštini nisu, pre nekoliko meseci, hteli ni da učestvuju u debati o izveštaju Kancelarije za KiM, niti su glasali za taj dokument o onome što vlast radi u južnoj srpskoj pokrajini. Kao što nisu, pre nedelju-dve, želeli da poslaničku zakletvu polažu tamo gde se to radi, u skupštinskoj sali. Ali su zato odmah uzeli sve poslaničke privilegije, uključujući i platu za nerad. Uzeli su i platu za proteklih šest meseci kad parlament – što zbog izbora, što zbog blokade – nije ni radio.

Da je neko predložio da se taj novac (nezarađeni i nezasluženi) uplati u fond za narodne kuhinje na Kosovu, unapred znamo kakav bi ishod bio.

Milan Rakić i njegova generacija nisu žalili život da daju za slobodu Srbije (Pejčić navodi one koji su život i dali za srpsko Kosovo – npr. sinovi Branislava Nušića i istoričara Kovačevića, kao i mnogi drugi); današnja tzv. elita pokazuje da nije spremna da da ni mali prst.

I ne samo to.

Deo srpskih intelektualaca dodatno otežava položaj Srbije na međunarodnoj areni. Dok se predsednik Srbije u Ujedinjenim nacijama, Briselu, Minhenu, Parizu i drugde nosi s belosvetskim alama i vranama, dok ukazuje na dvostruke standarde i sumrak međunarodnog javnog prava, lažna srpska elita ovde i u svetu opanjkava svoju zemlju i potkopava borbu tog istog predsednika, tražeći njegovu ostavku. To su oni isti koji su zloupotrebili nesreću u školi „Vladislav Ribnikar” i – pozvavši građane na solidarnost s osećanjima unesrećenih roditelja – već prvog dana isturili na čelo kolone transparent „Vučiću odlazi”. To nije uradila elita nijedne zemlje u kojoj su se dogodili slični tragični slučajevi – od SAD do Češke i Indonezije.

Na ovo licemerje domaće lažne elite odlično je, i zasluženo oštro, ukazao Bojan Bilbija u komentaru „Briselski forenzičari” u „Politici” od 24. februara. Izneo je nekoliko argumenata iz kojih se vidi da su oni koji traže međunarodnoj istragu u Srbiji (pre konačnih izveštaja o izborima i pre odluke našeg Ustavnog suda) zapravo poluga u funkciji Kurtijeve zločinačke politike. Ovaj tekst donosi i brojeve iz kojih se vidi da opozicija u Beogradu nema većinu – o kojoj trubi na sav glas – u suprotnom bi obavila konstituisanje i instalirala svog gradonačelnika.

Osim što se lažno predstavlja kao glas vrline, srpska opozicija (naročito ova prestonička) dobrano je izvređala Srbe iz Republike Srpske, osporavajući im zakonito pravo koje imaju npr. Srbi iz Čikaga ili Hrvati iz Mostara.

Ovi lažni intelektualci iz Beograda potrčali su u Brisel i Strazbur kao da je tamo središte pravde, prava i morala i kao da tamo nije toliko puta pogaženo međunarodno pravo na štetu Srbije, a u korist Kurtija i Tačija.

Koliko srpski interesi leže na srcu ovima koji su se obradovali Strazburskoj rezoluciji (inače neobavezujućoj) ne treba ubedljiviji argument od činjenice da nijednom nisu pomenuli, kad već toliko vole rezolucije, onu koja bi stvarno morala da obavezuje – Rezoluciju OUN broj 1244, prema kojoj je Kosovo srpsko. To, doduše, govore neki intelektualci u Pragu, ali ovi beogradski daltonisti kao da to ne vide.

Nadam se da još nije kasno da pročitaju feljton Jovana Pejčića i komentar Bojana Bilbije.

Prof. dr Milada Pavlović,
univerzitetski nastavnik u penziji