Institucije protiv građana

Ljudi koji nemaju potrebu da misle ne haju za slobodu mišljenja. Ljudi koji nemaju šta da kažu ne mare za slobodu govora. Ljudi koji žive kao robovi nemaju potrebu za slobodom. Ljudi koje ne zanima da li državne institucije rade svoj posao ravnodušni su prema sudbini društva u kojem žive. Njima je svejedno da li je društvo bolesno i da li ga i na koji način treba lečiti. Štaviše, oni nemaju svest o tome koliko su institucije bitne za zdravo funkcionisanje društva. Ukoliko institucije funkcionišu prema ustavu i zakonu i u korist građana (koji su jedini nosioci suvereniteta), društvo se može smatrati uređenim i koliko-toliko zdravim. Ukoliko, međutim, institucije postoje isključivo na papiru, tada je i društvo „papirnato”, u najboljem slučaju „kartonsko”, poput papirnato-kartonskih kulisa Potemkinovog sela.

Problem društva Srbije je u tome što državne institucije ne rade u korist građana! A ne rade jer su popunjene posebnom felom ljudi koji lojalnost partijama i mecenama stavljaju ispred savesnog obavljanja posla za koji su plaćeni novcem građana u čijem bi interesu trebalo da rade. Istini za volju, ovakvo stanje u kojem se institucije otuđuju od građana nije od juče. Za vreme vlasti demokrata, u naletu privatizacije i investitorskog biznisa, radnička klasa u raspadanju nije uspevala da se izbori za svoja prava. Institucije sudske grane vlasti favorizovale su poslodavce i demotivisale radnike da se obraćaju sudovima za pomoć. Bio je to početak sunovrata sudstva, ali i slabljenja sindikata, kao i početak procesa prekarizacije radništva u Srbiji. Atomizovani pripadnici radničke klase postajali su kasnije lak plen naprednjaka koji su ih, nakon što su došli na vlast, pridobijali populističkom brigom za junačko zdravlje, mrvicama sa držanog astala, nameštenjima, sitnim povlasticama i tome slično.

Metaforički rečeno, naprednjaci su prekarizovane pojedince poput šrapnela razbacali po hijerarhijskoj letvici društva stvorivši glasačku armiju zavisnih i lojalnih podanika (oprostite na pleonazmu), apsolutno nezainteresovanih za pitanja opšteg dobra i (ne)uređenosti društva. Državne institucije su istovremeno popunjavane stranačkim kadrovima i postepeno okretane protiv građana – pogotovo onih koji su neblagonaklono gledali na nepočinstva vladajućih struktura.

Ovakav „institucionalni brutalizam” naprednjačka vlast je nastojala da pomiri sa svojom navodnom demokratičnošću tako što je uporno optuživala svoje prethodnike za razaranje institucija. Istina, demokrate jesu započele pomenuti proces, ali su i odavno (možda baš i zbog toga) otišle sa vlasti pa ih treba ostaviti na miru naročito zbog toga što je naprednjačka vlast još brže, jače i bolje nastavila da porobljava institucije društva – suprotno predizbornim obećanjima kojima je obasipala lakoverne birače. Aktuelna vlast ili nije umela ili nije htela da u periodu od nešto više od decenije vrati institucije građanima i zbog toga snosi isključivu odgovornost za trenutni sunovrat institucija! Ali još i više za okretanje institucija protiv građana, produbljivanja jaza između uskog plutokratskog sloja i armije umereno siromašnih, te proširivanja postojećih rovova između građana vazda podeljenih na patriote i izdajnike, partizane i četnike, evrofile i rusofile.

Neprijateljstvo koje institucije popunjene stranačkim kadrovima ispoljavaju prema podeljenim i atomizovanim građanima (koji od tih istih institucija traže zaštitu od samovolje vlasti), pokazatelj je teške bolesti društva. Uzrok pomenutog neprijateljstva treba tražiti u postupanju stranačkih kadrova koji svoj angažman u institucijama društva poistovećuju ne sa opštim dobrom zajednice već sa lojalnošću stranci koja ih je uposlila i prema kojoj osećaju neku vrstu duga i zahvalnosti. S druge strane, građani preobraženi u egzistencijalno zastrašene podanike vlasti gube interesovanje za pitanje ispravnog funkcionisanja institucija budući da lični interes stavljaju iznad pitanja opšteg dobra, dok im napredne Potemkinove kulise pružaju iluziju uređenosti društva i materijalnog standarda koji „eto samo što nije”. Tako su građani Srbije posle više od decenije naprednjačke vlasti dobili asfaltirane ulice koje se izlokaju pre nego što majstori odu, bolnice i vrtiće sa manjkom lekara i dece, jednokratne pomoći koje očas posla pojede inflacija, i na koncu institucije koje ne rade posao zbog kojeg postoje. Primera je napretek. Nosioci izvršne vlasti otvoreno krše Ustav ove zemlje dok Ustavni sud snom mrtvijem spava. Narodna skupština gubi peticije građana dok njen predsednik, operisan od kulture dijaloga, glumi neobaveštenost.

Zdravstvene ustanove bivaju pretvarane u ekspoziture privatnih klinika i laboratorija dok se u školama od nastavnika traži da obavljaju puke administrativne poslove. Policija štancuje lične karte uoči izbora primenjujući mehanizam do perfekcije razrađen u višedecenijskom režimu Đukanović Mila. REM ne pušta glasa od sebe dok se na ovdašnjim televizijama, otvoreno reklamiraju slot-mašine i ostale bedastoće kazino kapitalizma. Napredni vlastodršci skriveni iza privatnih preduzeća, uprkos zabrani sukoba interesa, preuzimaju atraktivna gradska zemljišta pod netransparentnim okolnostima pretvarajući ih u privatne rudnike novca i profita dok nadležne institucije „ne vide” i „ne čuju” šta se radi.

Dodajmo na kraju da disfunkcionalnost institucija i njihovo suprotstavljanje interesima građana predstavlja odraz kolonijalnog statusa Srbije koji odlikuju korupcija, nepotizam, klijentelizam... Nije dakle kolonijalni mentalitet opozicije prizvao evropsku rezoluciju o minulim izborima, kao što to pretpostavlja predsednik po sopstvenom izboru ne svih građana Srbije. Upravo suprotno – višegodišnji rad na kolonijalnom statusu Srbije, iza kojeg stoji aktuelna vlast, doveo je do porobljenih i neefikasnih institucija koje ne rade svoj posao po ustavu i zakonu pa stoga nisu ni sposobne da spreče izborne malverzacije vlasti koje obesmišljavaju ideju demokratije i slobodnih izbora. A još manje su sposobne da spreče dalju desuverenizaciju i kolonizaciju Srbije koja postaje lak plen globalnih sila i lokalnih uzurpatora u jagnjećim kožama.

Sociolog

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista