„Zločin i kazna" u Novom Sadu

Šta je zločin danas, sledi li posle svakog zločina kazna? Zašto se neki zločini relativizuju u zavisnosti od socijalnih i kulturnih okvira u kojima su ljudi situirani? Zašto, ako relativizam nudi najozbiljnije argumente protiv moralne odgovornosti? Samo su neka od pitanja kojima se bavila ekipa predstave „Zločin i kazna”, čija će premijera biti izvedena u nedelju uveče, 10. marta od 20 sati na maloj sceni Pozorišta mladih u Novom Sadu. Lutkarska predstava „Zločin i kazna” inspirisana romanom F. M. Dostojevskog, u režiji Emilije Mrdaković je interaktivna, monodrama za srednjoškolce. Prve reprize su 15. i 22. marta u istom scenskom prostoru.

Autorka dramatizacije je Teodora Marković. Scenografkinje su Emilija Mrdaković i Milica Grbić Komazec, koja je dizajnirala kostime i lutke. Aleksej Mrdaković je komponovao muziku, a scenski pokret osmislila je Ista Stepanov. Raskoljnikova tumači Aleksandar Milković, a Sonju (putem videa) Dragana Ilić.

Autorski dvojac Emilija Mrdaković i Aleksandar Milković upustili su se u ovu vrstu pozorišnog istraživanja inspirisani zaokupljenošću srednjoškolaca internetom, koja ih je dovela do lakog pristupa raznim informacijama i temama, čime ih je istovremeno udaljila od čitanja knjiga. Srednjoškolci lektiru čitaju mahom na internetu, prepričanu i skraćenu, retko pročitaju celu knjigu. Imajući u vidu da pozorište ima, pre svega, edukativni karakter, tandem Mrdaković i Milković odlučili su da, kroz interaktivnu pozorišnu formu, srednjoškolcima približe jednu od najtežih lektira, učine je zanimljivom i pomognu im da shvate slojevitost dela  F. M. Dostojevskog.

–Svako mentalno sposobno ljudsko biće, bilo kada i bilo gde, ima dužnost da shvati kako je povređivanje drugog ljudskog bića moralna činjenica. Međutim, stvari nisu ovako jednostavne ni danas u vremenu u kom živimo, a verujem da nisu bile ni u prošlosti, što nam dokazuje i istorija. Naravno, svi ćemo mi, kao ljudska bića, prihvatiti da su ubijanje i drugi oblici fizičkog, moralnog i materijalnog povređivanja nevinih ljudi nesumnjivo pogrešni. Ipak, često smo svedoci relativizovanja koje prevlada u zavisnosti od socijalnih i kulturnih okvira u kojima su ljudi situirani. Relativizam nudi najozbiljnije argumente protiv moralne odgovornosti. Mislim da je važno da ozbiljno razmislimo, zašto je danas ovo pitanje toliko bolno i nerešivo sagledavajući našu realnost na globalnom nivou. Roman „Zločin i kazna” genijalno je književno delo jer daje na neki, čak i „intiman” način odgovor na pitanje: šta uopšte danas znači zločin? Ali u svakom slučaju danas je zločin, pored izvršenog zločina, i nekažnjavanje, tvrdi rediteljka Emilija Mrdaković i dodaje:

–Zanimljivo je, takođe, kako danas učimo decu i kakav primer im dajemo. Često im nesvesno pokazujemo kako da sebi olakšaju život u svakom smislu, da što manje daju od sebe, da se ne troše previše za druge. Da što manje razmišljaju, a da istovremeno očekuju i dobijaju stalno ono što žele... To većinu njih čini površnim, nezainteresovanim prema svemu u životu, uz stalno očekivanje da ono što zamisle, mora da se stvori sad i odmah. Oni, ili rastu pod staklenim zvonom, ili su prepušteni sami sebi. U realnosti se to reflektuje tako što se izgubi odgovornost i odnos prema moralnim vrednostima, te osvešćeno ponašanje u društvu. Težnja za još materijalnih stvari može da postane nezasita, da liši osobu svake radosti i svesti, ali, s druge strane, mladi ljudi imaju veliki potencijal i sposobnosti koji treba da razvijaju, da se što više edukuju, da stvore naviku da čitaju.

Radeći na romanu i predstavi „Zločin i kazna”, kako kaže Emilija Mrdaković želela je da zainteresujem mlade da uzmu posle toga roman i da ga pročitaju u celosti.

–Iako je napisan pre više od 200 godina, u romanu „Zločin i kazna” mogu se pronaći moderni elementi. Glavni problem koji Raskoljnikov oseća je potraga za sopstvom, identitetom. U toj potrazi, junak se otuđuje od sveta. On je presekao sve veze sa porodicom, prijateljima i okruženjem. Takođe, Raskoljnikov ne zna koliko je tačno vremena prošlo otkako je upao u bunilo, a ne zna ni čitalac, što znači da se uvodi kategorija subjektivnog vremena. To znači da se vreme više ne sagledava objektivno, nego onako kako ga vidi junak. Još jedan od bitnijih elemenata modernizma je prikazivanje unutrašnjeg sveta junaka. Halucinacije, bunilo, anksioznost, griža savesti, strah, sveukupne nesvesne čovekove radnje se opisuju i stavljaju u književno delo. Dostojevski nas zaista dovodi do toga, i pušta nas, da osetimo zločin svim porama našeg bića. On izražava svoje viđenje prirode čoveka, njegove svrhe i zakona kojima je on kao ličnost potčinjen. Da li živimo u nadrealnom svetu? Ne mislim tako, ali ga često tako doživljavamo. Predstava „Zločin i kazna” je u tom smislu naš autorski prikaz romana, konstatuje Emilija Mrdaković.