Mala tajna Velikog Gradišta

U poslednjim toplim danima, dok se leto još junačilo blistavom svetlošću pre nego što će ona, ubrzo, uzmaknuti pred jesenjom izmaglicom, otputovali smo u Veliko Gradište. U potrazi za dobrom pričom, zanimljivim sagovornicima i, još više, uzbudljivim prizorima koji će, zabeleženi našim fotoaparatom, ostati ovekovečeni na stranicama „Magazina“, krenuli smo uz lenji Dunav, pa kroz varoš, pa pored parka… Bili smo uvereni da ćemo najlepše snimke napraviti tek kad izbijemo na Srebrno jezero, ali su nas neposlušne reporterske noge umesto toga odvele – u Jezersku ulicu.

Na trenutak smo pomislili da smo zalutali u neku drugu zemlju, ili možda u neko drugo, buduće vreme, u kojem je Srbija postala bašta Evrope, sa besprekornim travnjacima, živicama orezanim „pod konac“, umetnički oblikovanim krošnjama egzotičnog drveća i šarenim lejama raznovrsnog cveća koje napreduje u miru i harmoniji sa susedima. A da bi naša zabluda bila pojačana, usred tog vatrometa mirisa i boja – čovečjom rukom napravljen potočić oivičen kamenjem, preko njega most kao za patuljke, iza žbuna žubori vodoskok i prska naokolo bučne vrapce.

S druge strane asfaltirane ulice, glatke poput stakla, štrče fantazmagorične skulpture koje je sama priroda oblikovala od oborenih stabala, a neki maštoviti meštanin otrgao od reke. Odatle pada pogled na niz kućica smišljenih sa očiglednom namerom da se u njima uživa i odmara (negde za sopstvenu dušu, drugde za pare), između njih nema ograda, a ispred svake raskošni dokazi umeća, ljubavi i truda brižnih baštovana.

Jednog od njih smo zatekli kako čudnovatim makazama „frizira“ gustu krošnju neobičnog drvceta čiji se parnjak, već ulepšan, baškari neki metar dalje. Simetrija je tako savršena, da svaka polovina bašte izgleda kao sopstveni odraz u ogledalu.

„Izvinite što vas ometamo, ali kakvo je to čudno drvo, kao suncobran?“, pitamo Kažimira Pantovića, kako nam ljubazni domaćin reče da se zove.

– To je običan dud, ali sam uspeo posebnim postupkom vezivanja i orezivanja da ga ovako oblikujem – odvraća šturo naš sagovornik, ne prekidajući posao. U njegovom glasu ipak prepoznajemo trunku ponosa. Pridružuje mu se supruga, spremnija da novinarima pruži i dodatna objašnjenja. Uslužnost je, uostalom, u opisu njenog posla, jer pred nama je lično vlasnica pansiona „In“, koji turistima za skroman iznos nudi apartmane sa četiri zvezdice, i sa pogledom na najlepšu baštu Velikog Gradišta.

Ova potonja ocena nije proizvoljna, već potvrđena prvom nagradom Turističke organizacije ove opštine za 2008. godinu. Na povelji je ime Ljiljane Pantović, mada ona priznaje da bez Kažimira ne bi bilo ni nagrade, ni nagradnog letovanja, ni onolikog divljenja komšija, meštana i turista koji, baš kao ni mi, ne mogu da prođu Jezerskom ulicom a da ne zastanu i zagledaju veličanstveno delo ruku bračnog para Pantović.

„On oblikuje krošnje i brine o drveću, ja sam zadužena za travnjak, cveće – i goste“, poverava nam vredna baštovanka i hotelijerka.

A onda iznenađenje. Pantovići ne samo da nisu po zanimanju ni baštovani ni hotelijeri, već imaju sopstvenu trgovinsku firmu, nego uopšte nisu stanovnici Velikog Gradišta! Tu dođu u martu, na izmaku grejne sezone, kad počinju radovi u bašti, a odu u oktobru, pre nego što nastupe hladnoće, i nakon što isprate turiste i svoju baštu pripreme da „prezimi“. Ostatak godine provode u rodnom Kragujevcu, gde im se nalazi i trgovina, i gde njihov stariji sin Igor, ugostitelj po struci, drži delikatesnu radnju sa grilom. Planiraju da se za stalno presele u Gradište kad mlađi sin Nikola, koji u Beogradu studira višu školu za poslastičare, bude spreman da se, zajedno sa bratom, pridruži roditeljima u razvijanju hotelijerskog posla. U toj „porodičnoj manufakturi“ stariji Pantovići će se postarati za udobnost i estetiku, a mlađi udovoljavati gastronomskim željama gostiju.

Ukoliko im u međuvremenu neka snajka ne pomrsi račune.

Ali, i onda će imati ovu čarobnu baštu, ponos cele ulice i čitavog grada.