Heroj građanskog ponašanja

Priznajem, privlači me taj pravi primorski palimpsest ideja, događaja i neobičnih ljudi. Mera za širinu njihovog duha mera nisu bile starodrevne zidine malog priobalnog grada. Naprotiv, čini se da su one povećavale njihovu radoznalost i čežnju za nepoznatim daljinama.

Dramom „Nadpop Kojović” koja je upravo premijerno izvedena u Podgorici dramska autorka i rediteljka Vida Ognjenović vratila se, reklo bi se, na na stari teren: burnu prošlost primorja, o čemu je ovako govorila u razgovoru za „Politiku”. 

Predstavu „Nadpop Kojović” radila  je po narudžbi festivala „Grad teatar” koji je uz Gradsko pozorište Podgorice njen koproducent, odnosno napisala je tekst po motivima književnog opusa i života Budvanina Antuna Kojovića (tumači ga Nebojša Dugalić). Ovo dramsko štivo bavi se životnim iskustvima, ali i istorijskim okolnostima kroz gotovo čitav jedan vek koliko je živeo Antun Kojović, prateći kako globalna dešavanja sa prelaza iz 18. u 19. vek, tako i lokalne budvanske teme… Predstava će imati svoju premijeru i 5. jula 2024. godine na svečanom otvaranju 38. po redu festivala „Grad teatar” u Budvi.

Život je jedno, a istorija i biografija su drugo. Za pisanje drame „Nadpop Kojović” temeljno ste se spremali. Koju građu ste koristili?

Jesam, jer ovde nije reč samo o narodnoj kaži i domišljatosti, nego je taj period od nekoliko vekova veoma dobro proučen i naučno obrađen. Mnoštvo je knjiga, dokumenata, dnevnika i drugih zapisa sređeno i protumačeno. Da napomenem samo knjige akademika profesorke dr Zlate Bojović i istoričara dr Mira Luketića koje su mi bile vrhunski bedekeri u mojim lutanjima kroz te zavodljive lavirinte budvanskih motiva.

Budvanin Antun Kojović koji je većinu svog dugog života (94 godine) proveo u rodnom mestu, bio je posmatrač života grada, ali i burnih istorijskih događaja. Šta vam je bilo polazište za dramu?

Upravo ličnost nadpopa Kojovića po kome se drama zove. Učeni poliglota, sa doktorskom titulom Univerziteta u Loretu. Teolog i pravnik, učitelj, kanonik, nadpop u prevodu na slovinski kako je on zvao tadašnji narodni jezik. Živeo je u Budvi, bezmalo ceo jedan vek i za to vreme, kao učitelj, izveo najmanje 50 generacija đaka. Među njima i Stefana Mitrova Ljubišu. Zapazio je njegov dar već u prvim školskim danima, pa se trudio da ga nauči slovinskom, ali po Ljubišinom priznanju tim jezikom je progovorio tek kad  se oženio Grbljankom koja nije znala ni reči na talijanskom. 

Antun Kojović poticao je iz stare budvanske plemićke porodice. Njegovi roditelji bili su plemić Nikola Matijin Kojović i Anđelina, kćer Simone Santa Trinita. Kako ste gradili ovu kompleksnu priču o njemu?

Nisam pisala biografsku dramu o Antunu Kojoviću, ili možda jesam, jer on je živeo svoje ideje. Dosledno, usijano, uz sve rizike, osporavanja i sukobe sa svojim  okruženjem.  Živeći među svima kao da je sam, kako bi rekao pesnik, uprkos svemu, istrajavao da živi po svome, s velikim idejama u malom mestu. Žudeći za slobodom, po ugledu na veliki evropski revolucinarni preokret kojem je bio savremenik i u izvesnom smislu saborac...

Iza vas je ceo spektar istorijskih ličnosti kojima ste posvetili svoje dramsko pero. Zašto ste u ovom trenutku odlučili da se pozabavite baš Antunom Kojovićem?

Zato što se divim tom čoveku koji je pre gotovo dva i po veka kao viđeni stanovnik malenog primorskog grada imao umne i građanske snage da javno slavi dobrobit od revolucionarnog rušenja feudalizma. Zato što je kritikovao društvenu kratkovidost, ismevao narcizam skromnosti, i bio protiv poslušničkog mira. Zato što se nije skrivao iza mantije, da bi bio nedodirljiv, nego je pisao pesme i  muziku za karnevale u kojima je igrao i pevao. Zato što mislim da naše vreme, uz ovo pomamno tehnološko uzdignuće, vapi za čovekom, odnosno za ljudima njegove stature. Prizivam ih da, kao Kojović, brane čistotu umetnosti, naročito poezije i  igre od svakojakih kastrativnih uzusa.

„Ođe se živi s dva lica. Ovo vidljivo je lažno i služi samo da skrije ono unutarnje, koje je istinito, ali je molto šporko. Eto to ti je život u malom mjestu” reči su Antuna Kojovića. Tvrdite da je bio heroj građanskog ponašanja?

Da, ovo je citat iz moje drame. Ubeđena sam da je Kojović bio svestan pogubnosti malog mesta, te okamenjene, zatvorene i surevnjive sredine koja se kruto i uobraženo drži sopstvenih kriterijuma i pravila. Zato smatram da je on pravi heroj građanskog ponašanja. Uspeo je da se u malom mestu dosledno drži nasuprot malovaroškom pravilniku, kao da živi u nekoj od velikih evropskih prestonica. I u svojim delima i javnim nastupima isticao je slobodu kao vrhovni čovekov ideal. Svoje đake je učio revolucionarnim načelima, vodio stalnu raspravu između poezije i strogosti razuma, umeo da prekori i da oprosti, a da ne povredi. Prevodio je i tumačio velike italijanske  pisce. Podsticao je svoje učenike da i sami pišu. Stefan Mitrov Ljubiša je u tom pogledu njegov amblematski đak…

Kojović je metafora, simbol – čega?

Antun Kojović simbol je nadrastanja i svoje sredine i svoga vremena umnom i ekumenskom moralnom snagom. Metafora je doslednog suprotstavljanja pogubnim klišeima male sredine. No, u isto vreme je i njena žrtva. U stvari sve što je radio, radio je uprkos teroru ustaljenih navika malog mesta, uskih pogleda koji u njemu caruju i naslednog straha od svake novotarije i drugosti.

Pozorište je pogodan medij za sagledavanje prošlosti?

Da, pozorište jeste beskrajno u svojoj mnogolikosti. Ima moć da ukršta vremena, bivše, sadašnje i buduće i da ih sve dovodi u našu sadašnjost da ih gledamo i domaštavamo, ili da se u njima ogledamo. I tako prizivajući razna vremena poređenjem i otkrivanjem bolje upoznajemo sopstveno. Ovo naše vreme ume da bude nezadovoljno svojim pozorišnim likom, pa ga izlivima besa poriče, a ponekad i briše. Bes dolazi otuda što pozorište odbija da svojoj savremenosti briše bore i prolepšava lice. Naprotiv, prikazuje je sa svim nedostacima i moralnim flekama i ne brine se što joj to nimalo ne prija. Pozorište nalazi da je naša savremenost uobražena i samoživa. Pa joj se zato ponekad ruga.

Koji sistem vrednosti je danas na snazi?

Tehnološki. Ništa što nije pogodno za umnožavanje nije na velikoj ceni. Original je obezvređen u startu, vrednost se meri količinom odlivaka. Biti autentičan, dosledan i svoj to su već uveliko relikti starih poetika. Gigabajt puta vreme, bez ikakve interpunkcije koja bi značila obzir, to je formula. Brzina je bog, obzir je bogohulno usporavanje…A sve je počelo formulom: Masa puta ubrzanje.