SANU ne ćuti, ali je pitanje koliko žele da nas čuju

U aprilu prošle godine akademik Zoran Knežević je izabran u „vruću fotelju” predsednika SANU, a pre toga je obavljao takođe bitnu funkciju generalnog sekretara. Intervjue na daje. Za „Politiku” otvoreno govori o problemima u SANU i predrasudama u javnosti o ovoj instituciji, ističe da dnevne politike ima u hodnicima SANU, ali ne i u njenim zvaničnim aktivnostima, da ne pripada nijednoj „struji” i tvrdi da, kao astronom po kojem je nazvan jedan asteroid, neće biti skore propasti sveta. Kada nije u zdanju u Knez Mihailovoj, kaže da pokušava da vodi miran porodični život, ali priznaje da mu to baš i ne polazi za rukom. Gitaru retko, ali ipak ponekad uzme u ruke.

– Nema u radu SANU nekih velikih poteškoća koje bi meni i mojim najbližim saradnicima predstavljale nepremostivu prepreku ili nerešiv problem. Ako bi ipak trebalo istaći neke stvari o kojima razmišljam u smislu mogućeg unapređenja stanja, onda bih kao najvažnije izdvojio probleme koji proističu iz (malo)brojnosti i neadekvatne strukture članstva SANU, kao i one koji, doduše, ne zavise samo od nas, a odnose se na neophodnu i temeljnu sanaciju palate SANU u Kneza Mihaila 35.   

Na čemu insistirate u svom radu, da li se već nešto promenilo u funkcionisanju SANU?

Dve ključne stavke u programu rada novoizabranog rukovodstva SANU su obezbeđivanje kontinuiteta rada i aktivnosti Akademije, naslonjenog u svojim osnovnim opredeljenjima na prethodni period, i upravljanje poslovanjem Akademije u skladu sa najvišim standardima akademskog integriteta primerenim našoj kući. Na tome smo moji saradnici i ja dosledno i, slobodan sam da kažem, dosta uspešno insistirali u ovih prvih desetak meseci od preuzimanja upravljačkih funkcija u SANU. Da li ćemo i u kom smislu menjati neke ustaljene prakse, prilagođavati ili obogaćivati programe, zavisi i od toga da li će se Akademija na predstojećim izborima pojačati novim, mlađim i nadam se agilnijim članovima.

Izdvajamo opet nešto što se na neki način bar delimično već promenilo i čemu smo posvetili nešto više pažnje u proteklom razdoblju, to je međunarodna saradnja, gde smo neke ranije postojeće saradnje obnovili i intenzivirali, neke nove uspostavili i gde u neposredno predstojećim mesecima očekujem usvajanje konkretnih projekata i programa saradnje, prevashodno sa nekoliko akademija u širem okruženju.

Uvek je mnogo nezadovoljnih kada se završi izborni ciklus, a čeka nas novi u ovoj godini. Kako odgovarate na komentare da je prijem u članstvo uslovljen političkim diktatom? Ima li mesta dnevnoj politici u hodnicima SANU?

Kao i dosta drugih predubeđenja koje u javnosti kolaju o SANU, tako i ova nema utemeljenje u stvarnosti. Procedure za izbor članova Akademije su jasne i transparentne, a kriterijumi dobro poznati i u jednom dužem vremenskom periodu u osnovi isti, pri čemu se poštuje načelo prijema onih koji svojim naučnim ili umetničkim radom, ali i drugim kvalitetima, kao ličnosti koje su pomerile granice u svojim oblastima, to nesumnjivo zaslužuju. Politički diktat je tu isključen i lično ne pamtim nijedan slučaj da je neko u Akademiju primljen po tom osnovu. Izuzetak je možda počasni član SANU Josip Broz i nekolicina „preporučenih” inostranih članova, ali je to bilo u neko drugo vreme i u okolnostima sasvim različitim od ovih današnjih. Naravno da je kod izbora novih članova teško izbeći izvesnu dozu subjektivnosti, tako da valjda i ne treba da čudi što posle svakih naših izbora ima razočaranih i nezadovoljnih. Mislim, međutim, da nisu u pravu oni koji za svoj neizbor u SANU krive politiku, šta god se pod tim pojmom u datom kontekstu podrazumevalo.

Što se dnevne politike tiče, ona je naravno prisutna po hodnicima i kabinetima SANU, ali mnogo ređe u zvaničnim poslovima i aktivnostima Akademije, jer to naprosto nije Akademijin prostor delovanja.

Slažete se sa činjenicom da imate malo naučnica u svojim redovima, što je boljka i drugih akademija nauka i umetnosti u svetu. Kako to popraviti?

Moram, nažalost, da se složim sa vašim zapažanjem. Neopravdano mala zastupljenost naučnica i umetnica u SANU je jedan od ranije pomenutih strukturnih problema na koje smo moj prethodnik na mestu predsednika SANU, akademik Vladimir S. Kostić, i ja u više navrata ukazivali članovima Akademije. Jedini način da se ta anomalija otkloni je izbor većeg broja žena na predstojećim, novembarskim izborima za dopisne članove SANU. Ovo tim pre što u mnogim oblastima u našoj nauci većinu istraživača čine žene, one su i rukovodioci u većini naučnoistraživačkih institucija u Srbiji – uključujući i institute od nacionalnog značaja, mnoge od njih vode ozbiljne naučne projekte i ostvaruju zavidne rezultate, da i ne govorim o brojnim istaknutim umetnicama koje stvaraju u našoj sredini.

Ne smemo, međutim, da zaboravimo da je svaki oblik pozitivne diskriminacije pri izboru novih članova u suprotnosti sa samom suštinom akademije i da, kako sam već istakao, neprikosnoveni kriterijum za izbor u njeno članstvo mora da bude samo i jedino naučni ili umetnički doprinos kandidata. Zato na predstojećim izborima treba imati dovoljno i mudrosti i svesti kako bismo, ostajući privrženi principima izvornog akademizma, ovu nepovoljnu situaciju bar počeli da popravljamo. Čvrsto sam ubeđen da nema razloga da tako i ne bude.

I kako podmladiti SANU? Činjenice su da je prosečna starost članova 73 godine i da je samo četvrtina akademika mlađa od 65 godina.

Bojim se da je i taj podatak tačan, a odgovor je identičan prethodnom – izborom većeg broja mlađih članova. Iako ima dosta primera da su se i u prethodnim izbornim ciklusima među novoprimljenim dopisnim članovima našli i neki mlađi naučnici i umetnici, moram da kažem da su naši prethodnici, u vreme kada je nauka u Srbiji bila mnogo manje razvijena, a društvene okolnosti nepovoljnije, umeli da neka od velikih imena naše nauke i umetnosti prime u redove akademije u mnogo mlađim godinama nego što je to danas najčešće slučaj. Nema, čini mi se, ozbiljnog razloga da se ostvareni značajni mlađi naučnici ne primaju u SANU.

Bilo je mnogo komentara u javnosti da se u SANU vodi bitka između struja koje „zagovaraju jugoslovenstvo i dženderizaciju i ono za šta su zainteresovane strane ambasade” i one koja smatra „da je neophodno da se SANU vrati na pozicije zdravog srpskog nacionalizma na kojima je i nastala”. Tvrdi se i da poslednjih decenija nema mesta za istaknute nacionalne naučnike koji se protive evropskim integracijama. Kojoj struji vi pripadate?

Nijednoj i svima. Takva je, po mom shvatanju, pozicija i odgovornost predsednika svih članova SANU, koja podrazumeva nezavisnost od bilo koga, odolevanje pritiscima sa bilo koje strane, čuvanje slobode svog mišljenja i doslednu nepristrasnost kao pretpostavku koju ta funkcija imanentno nosi. Inače, što se navodnih „struja” i „bitke” tiče, to takođe spada u domen konfabulacija navodno dobro obaveštenih krugova, koji tu vrstu tvrdnji puštaju u javnost, najčešće upravo u vreme izbora u SANU, sa određenim, često i malicioznim, namerama i iz samo njima znanih razloga. Ako samo ispratite istupe pojedinih akademika u javnosti, kako onih sa dužim, tako i onih sa kraćim akademijskim stažom, lako ćete utvrditi da dobar broj njih ima jasne, snažno nacionalno profilisane stavove. Rekao bih, dakle, da tvrdnja o neprimanju „nacionalnih naučnika” koju pominjete naprosto nije tačna. 

Tu je i opšte mišljenje da SANU uvek ćuti u odsudnim trenucima za naš narod, pa tako i sada u vezi s Kosmetom, a sa druge strane je čak i nekadašnji predsednik Vladimir Kostić rekao da je SANU marginalizovana.

Pre svega, ne bih se složio da je to opšte mišljenje. Pre će biti da je reč o jednom delu naše javnosti, koji od Akademije nekritički traži i očekuje da ima spremne odgovore na sve probleme koji nas tište, političke, društvene, ekonomske, kulturne, naučne, obrazovne itd. Akademija, kao što sam već istakao, ne ćuti, ali je pitanje da li se uvek i koliko njen glas čuje i uvažava i to je, čini mi se, ono na šta je ukazivao uvaženi akademik Kostić. Indikativno je, u tom smislu, da na konferencije za štampu koje u SANU držimo redovno bar tri puta godišnje dolazi mali broj predstavnika medija. Kada je pak reč o Kosmetu, SANU je uzela učešća u unutrašnjoj debati na koju je svojevremeno pozvao predsednik republike, prikupila i objavila niz mišljenja svojih članova i dostavila ih državnim organima i javnosti, ali je to ostalo potpuno nezapaženo i bez ikakvog vidljivog efekta.

Vi ste astronom, te pripadate „prirodnjacima” koji se prozivaju zbog višedecenijske dominacije na rukovodećim funkcijama. Od 1971. samo je jedan „društvenjak” bio na čelu Akademije. Kako ćete rešiti problem neravnomerne zastupljenost članova i kandidata društvenih i humanističkih nauka s jedne strane i prirodnih i tehničkih nauka s druge?

Od svih ranije pomenutih strukturnih problema sa članstvom u SANU, problem nesrazmere broja članova iz prirodnih i tehničkih nauka i medicine s jedne, i društvenih i humanističkih nauka i umetnosti s druge strane, verovatno je onaj koji nas najozbiljnije pogađa i koji će, bojim se, biti i najteže, a verovatno u kratkom vremenskom roku i nemoguće, rešiti. Nemam, dakle, iluzija da će to meni poći za rukom, ali se nadam i iskreno verujem da je moguće učiniti bar neke pomake. U tom sam se smislu već angažovao ukazujući i u svom programu rada da se mora postepeno vraćati izgubljena „ravnoteža” i da sam spreman da svaku inicijativu u tom pravcu pozdravim i podržim.

Imajući, naravno, u vidu činjenicu da u srpskoj (i svetskoj), naučnoj populaciji već duže vremena preovlađuju naučnici iz prirodnih nauka, bilo bi, po mom mišljenju, ipak dobro za Akademiju da se priseti svojih korena i činjenice da je nemali deo nacionalnih akademija upravo i formiran sa ciljem razvijanja i očuvanja jezika, nacionalne kulture i istorije, te da pojača zastupljenost „društvenjaka” u svom članstvu. Ključ rešenja je, kao i za sve ostale pomenute probleme, u izboru većeg broja novih članova u odgovarajućim matičnim odeljenjima, pri čemu se nadam da je, ako ništa drugo, dobar znak da su na prethodnim izborima ta odeljenja dobila za nijansu više novih članova od „prirodnih” odeljenja. Naravno, od izuzetne važnosti je i da ta odeljenja na najbolji način urade posao odabira kvalitetnih kandidata u okviru tekućeg izbornog ciklusa, pa rezultat, verujem, neće izostati. 

Ne možemo da preskočimo to što je jedan asteroid dobio ime po vama – 3.900 Knežević. Kakav je osećaj biti deo svetske astronomske elite i šta Srbija, kada je nauka u pitanju, nudi svetu?

Imenovanje asteroida po nekome je zaista neka vrsta, da tako kažem, pomalo nesvakidašnjeg priznanja, koje Međunarodna astronomska unija dodeljuje za dugogodišnji rad i uspehe u nauci, ali nije to priznanje toliko ekskluzivno da bi nekoga samo po sebi svrstalo u bilo kakvu „elitu”. Međunarodna afirmacija stiče se predanim radom, originalnim doprinosima i važnim naučnim postignućima, pa ako ste se tako predstavili u svetskoj istraživačkoj areni, ponekad usledi i neko priznanje.

Srbija, kao i svaka mala zemlja, u skladu sa svojim ekonomskim i ljudskim potencijalima, učestvuje u kolektivnom naporu čitavog čovečanstva da putem nauke unapređuje naše razumevanje sveta koji nas okružuje i da primenjuje ta znanja radi ostvarivanja napretka koji život čoveka čini boljim, lakšim i humanijim. Naravno, naš doprinos je srazmeran našim mogućnostima, ali ako pogledate svetsku naučnu produkciju i naše pozicioniranje u njoj, bez ikakve sumnje možete da zaključite da mi imamo svoje mesto u svetskom istraživačkom prostoru baš zato što imamo šta da ponudimo svetskoj nauci.   

Preplavljeni smo holivudskim hitovima o udaru kometa o Zemlju. Hoće li skoro biti propasti sveta?

Po svemu sudeći, neće, bar ne iz tog razloga i bar ne u narednih stotinjak godina. I nisu, zbog svoje manje brojnosti, komete te koje nam predstavljaju najveću pretnju, već asteroidi koji se nalaze u blizini naše planete. Ukratko, astronomi su do sada otkrili više od 90 procenata potencijalno opasnih asteroida većih od jednog kilometra u prečniku, dakle, tela čiji bi udar izazvao katastrofu, recimo, kontinentalnih razmera, ali je pouzdano utvrđeno da nijedan od njih neće da se sudari sa Zemljom u narednih 100 godina. Sada se radi na otkrivanju i proceni rizika od onih manjih i očekuje se da će oko 80 procenata asteroida većih od 140 metara u prečniku, zahvaljujući teleskopima nove generacije, biti poznato u narednih desetak godina. Nedavni uspešni test u kojem je čeoni sudar masivne sonde američke svemirske agencije NASA sa asteroidom prečnika 160 metara doveo do merljive promene putanje asteroida pokazao je da i sa postojećom tehnologijom, pod uslovom da na vreme otkrijemo opasnog uljeza, imamo dobre izglede da se efikasno odbranimo.