Ko će razmrsiti beogradsku petlju

Aleksandar Vučić je već duže vreme govorio da treba opet izaći na beogradske izbore. Ali oni koji imaju vlast u SNS-u, pritiskali su ga da se vladajuća većina formira sa nekom od Nestorovićevih frakcija. Ali kada član naprednjaka i šef države lepo zamoli svoje kolege iz Predsedništva SNS-a da mu usliše molbu, oni to ganuto prihvate. Može to da se shvati i ovako: Vučić jednako odoleva, kako stranim, tako i domaćim pritiscima, naročito ako dolaze od njegovih ljudi.

Kao i obično, Vučić je čekao kraj zakonskog roka za formiranje gradske vlasti u prestonici da bi Predsedništvo SNS-a donelo odluku koja je, naravno, njegova. To je Vučićev dobro poznati manir i prilikom sastavljanja vlada i donošenja ostalih kadrovskih rešenja, i uvek se pokazuje kao pun pogodak. Tim odugovlačenjem podiže tenziju u javnom mnjenju koje se usijava do poslednjeg časa, što ima snažan marketinški efekat, sličan iščekivanju glavne rokenrol ili narodnjačke zvezde da izađe na binu.

Takvim odugovlačenjem, političkim protivnicima ne daje vremena da se saberu i stvaraju svoju strategiju, što je antiteorija političkog relativiteta: opozicija dobija vreme dok se Vučić naizgled premišlja, ali ga zapravo gubi, jer su svi reflektori upereni u njega, čime se istovremeno označava start kampanje. To je pokazao i juče, a kako reče Aleksandar Šapić, kampanja počinje već danas. Odmah pošto je zamolio svoje da prihvate njegovu molbu i ponovo izađu na izbore u Beogradu, u posetu mu je stigao Viktor Orban. Kako je mađarski premijer isuviše ozbiljan igrač da bi se odazvao na poziv i dotrčao iz Budimpešte, stvar je dogovorena ranije, što će reći da je Vučić pažljivo planirao svaki potez. Na drugoj strani, njegovi saradnici, naročito oni po dubini, takođe čekaju odluku, a za to vreme, on pažljivo detektuje stepen njihove lojalnosti koja po pravilu raste.

Da je ovaj scenario napisao mnogo ranije, svedoče njegove izjave o tome da bi ulaskom dvojice Nestorovićevih raskolnika lako sklopio većinu, ali da ona ne bi imala legitimitet. Zašto je to ponavljao, kako on, tako i Ana Brnabić? Čega se setio Vučić? Naravno, izbora 2008. godine, kada je potpisan koalicioni sporazum između SPS-a, radikala i DSS-a, po kojem je deo paketa bilo i mesto gradonačelnika Beograda, namenjeno upravo Aleksandru Vučiću.

Tu kampanju su socijalisti započeli molebnom za Slobodana Miloševića, a demokrate tužbalicama nad svojom sudbom kletom u vreme devedesetih i rahmetli Slobe, ali kada su stigli izborni rezultati, u postizbornu kombinaciju se umešao tadašnji američki ambasador Kameron Manter. U društvu Miroslava Miškovića i još nekoliko crvenih tajkuna, preveo je Ivicu Dačića ka Tadiću, čime je formirana vlada demokrata i socijalista, ujedinjenih u bolu za Miloševićem i Đinđićem. Ironija je da je tada Ivica Dačić prekršio ne samo koalicioni sporazum već i volju građana u Beogradu. Vučić je izigran i nije postao gradonačelnik, postavši kolateralna šteta pretrčavanja Ivice. U igri senki srpske politike, zaboravlja se još jedna ironija. U fotelju prvog čoveka Beograda tada je seo Dragan Đilas i, ako mi na vrata nije zakucao ugledni doktor Alchajmer, ne sećam se da je Đilas tada govorio o legitimitetu njegovog izbora i prekrajanju volje građana.

Naravno da se Vučić toga jako dobro seća i zato tokom jučerašnjeg obraćanja nimalo slučajno nije rekao i ovo:

– Bolje je i da izgubite vlast i bolje je šta god hoćete da se dogodi, nego da učestvujemo u toj vrsti krađe izbora kakvu je Srbija videla 2008. godine.

Bilo je to pre 16 godina, ali je sudbina ponovo spojila Vučića, Dačića i Đilasa na beogradskom terenu. Ovoga puta u različitim ulogama.

Onomad, Vučić je posle formiranja koalicije žutih i crvenih na svim nivoima, uz pompezno nacionalno pomirenje Borisa i Ivice, napustio mesto generalnog sekretara Srpske radikalne stranke, saopštivši svoju odluku upravo ispred Starog dvora. Postoji još jedan razlog zašto će na ovaj događaj tokom predstojeće kampanje Vučić podsećati sa naročitim zadovoljstvom, kako Đilasa, tako i Dačića, a naročito javnost. Naime, rastajući se od radikala, pala je tu i poneka suza, Vučić je vratio svoj odbornički mandat u Skupštini grada, što je stvorilo veliki kapital u njegovoj političkoj karijeri. Možda i najveći, jer tada niko ne bi dao previše kinte, verovatno ni on sam, kladeći se da će postati najmoćniji političar u zemlji.

Naprotiv, držeći se demokratskih principa kao pijan plota, u vreme kada mu političke karte nisu bile ni najmanje naklonjene, jer se neposredno posle toga priključio Tomislavu Nikoliću i Srpskoj naprednoj stranci, Vučić sada s pravom može postaviti pitanje ko ima istinski legitimitet da govori o izbornim krađama, prekrajanju volje građana i stvaranju vladajuće većine u prestonici. Što naravno ne znači da nije pažljivo iščitao izveštaj ODIHR-a, a kako sigurno jeste svako slovo, to može biti lekovito i za njega samog, jer će ga podsetiti da moralni potezi u politici, ma kako to banalno zvučalo, vrede više od ledenog pragmatizma i tehnologije vladanja dovedene gotovo do savršenstva.     

Da li će bitka za Beograd biti žestoka? Svakako, jer je pitanje kako će se ponašati nenavođeni projektil zvani doktor Branimir Nestorović i secesionisti sa liste „Mi – Glas iz naroda”. Kao najveće iznenađenje proteklih izbora, svakako neće proći kao bos kroz jutarnju rosu i emisiju „Aktuelnosti” na Hepiju.

Najavljujući formiranje narodnog pokreta za državu, Vučić će pokušati da još više poveća rejting naprednjaka, koji kaska za njegovom ličnom popularnošću, a koju on potom, kroz Šapića kao medijum, prenosi na Beograd. Tom pokretu će se verovatno pridružiti Milica Zavetnica, što će biti vezano sa njenim najverovatnijim ulaskom u vladu, što može biti politički unosnije za Vučića nego pokušaj koketiranja sa građanistima, kao u slučaju zaboravljene Gordane Čomić.

Biće tu još sigurno mnogo kadrovskih iznenađenja, naročito ako Dragan Đilas, umesto sebe samog, isturi kao masku liste „Srbija protiv nasilja” legendarnog Dejana Bodirogu. Tako bar najavljuju provladini tabloidi. Ali ako Đilas zameni Vladimira Obradovića, dokazaće da Obradović nije bio dobar kandidat za gradonačelnika i time će još više obesmisliti optužbe protiv vlasti za izbornu krađu. Ako Bodiroga uđe i igru, Vučić sigurno ima rešenje za njegovo udvajanje. Uostalom, studira za košarkaškog trenera.

Ivica Dačić će, kao i uvek, biti onaj od koga mnogo toga zavisi. Ako je tokom prošlih izbora bio disciplinovan od Vučića, postizborno stanje je pokazalo da traje proces Dačićeve resocijalizacije. Istraživanja javnog mnjenja će pokazati da li SPS dobija više ako jaše sam, ili će sinergetski efekat biti veći njihovim ulaskom u narodni pokret ili neku vrstu Vučićevog narodnog fronta.

Koalicija „Srbija protiv nasilja” će pokušati da uveća svoj dobar rezultat u Beogradu zajedno sa Milošem Jovanovićem, ali je pravo pitanje čije glasove uzima evroskeptični Miloš. Da li načinje naprednjake, da li patriotske ostatke Narodne stranke, koju je, posle ostavke Vuka Jeremića, preuzeo Vladan Gajić, ili dverjanske, Boška Obradovića. Ili, možda, Jovanović vrši tiho preuzimanje glasača „Srbija protiv nasilja”, po modelu Koštunica?

Kako su se Vuk Jeremić i Boško Obradović povukli sa čela svojih stranaka posle izbornog fijaska, njihov bez ikakve sumnje moralni čin ih možda vrati u drugom agregatnom stanju u politiku mnogo brže nego što su i sami pretpostavljali.

Ko će razmrsiti beogradsku petlju? Gužve su nesnosne, slutim dosta novih saobraćajaca!