Optužbe za socijalizam u SAD

Od našeg stalnog dopisnika Vašington, 22. septembra – „Socijalisto, gubi se odavde”, dobacila je građanka Dajana Faning demokratskom predsedničkom kandidatu Baraku Obami dok je mezetio roštilj posle izbornog skupa na Floridi. Nije se zagrcnuo. Već je, reklo bi se, navikao i na takvu prozivku koja se ovde, u političkoj eliti i masi konzervativaca, smatra osuđujućom za svakog kome se uputi, a pogotovu za takmaca u trci ka Beloj kući.

Za „forsiranje socijalizma” već su ga optužili i republikanski rival Džon Mekejn i njegova kandidatkinja za potpredsednika Sara Pejlin. Usvajajući takvu etiketu kao tačnu, pojedini njihovi sledbenici čak tvrde da je kurs ilinoiskog senatora „izrazito antiamerički”.

To što Obama preporučuje „nije amerikanizam, već se to zove socijalizam, komunizam”, najoštriji je bio republikanski senator Mel Martines, sugerišući da je ekonomski plan demokratskog favorita sličan Kastrovom na Kubi. „Nema nikakve sumnje da su predstojeći izbori referendum o socijalizmu”, uskliknuo je Mekejnov podržavalac, aktivista Džon Henkok na skupu u Sent Luisu…

Kad bi neupućeni slušali samo takve pokliče, mogli bi da pomisle da Amerika upada u levičarsku „plišanu” revoluciju, da joj preti opasnost od urušavanja kapitalističkog sistema na kome je prosperirala, pa i da je možda zabasala u unutrašnju verziju hladnog rata, s takoreći „gvozdenom zavesom” između „nepomirljivih” ideologija. Takvi utisci bi, naravno, bili neosnovani.

Činjenica je, međutim, da se ovde danas o socijalizmu govori više nego i u jednoj drugoj zemlji u kojoj neki oblik KP nije na vlasti. Finansijska kriza i izborna zaoštravanja iskombinovale su novu vezu između trošenja novca i skupljanja glasova, uz pojačavanje ideoloških diskvalifikacija.

Na udaru takve nove sprege je najčešće i prigodno – Obama, kome se prebacuje da je u razgovoru s „Džoom vodoinstalaterom” iz Ohaja predložio preraspodelu blaga od bogatih ka siromašnijima, što je „tipično za socijalizam”. Ne poričući da je za „progresivno oporezivanje”, on ga obrazlaže potrebom da se popravi situacija „95 odsto manje imućnih sunarodnika”, da se poboljšaju prilično zapuštena stanja u zdravstvu i obrazovanju. Žaoke da tako gradi socijalizam odbacuje i navođenjem da ga podržavaju i jedan od najbogatijih i sada najuspešnijih biznismena Voren Bafet, bivši šef centralne banke Pol Volker, bivši ministri finansija Robert Rubin i Leri Samers, bivši šef diplomatije i Združenog generalštaba oružanih snaga Kolin Pauel i niz drugih čuvara postojećeg ustrojstva.

Zar je veće „odstupanje od sistema” ako se više oporezuju bogati od siromašnih, nego kad se zbog potresa na Volstritu od poreskih obveznika „izmuze” gotovo 1.000 milijardi dolara da bi se se stabilizovali a delimično i nacionalizovali privatni finansijski giganti, pitaju se i građani i eksperti. Reklo bi se, dodaju stručnjaci, da je sadašnjim usmeravanjem novca ka posrnulim bankama na delu čudan koktel – kapitalizma za siromašne, a socijalizma za bogate.

Snažnom intervencijom na Volstritu, Amerika je postala „više komunistička od Kine”, smatra berzant i finansijski komentator Džim

Rodžers, a profesor Leri Sabato, sa Univerziteta Virdžinija, istu pojavu je posredstvom Si-En-Ena ocenio kao „nečuven, možda najveći, primer socijalizma u istoriji SAD”. „Najveći socijalista je danas Džordž Buš”, komentariše istim povodom i direktor za izučavanje upravljanja pri Instituciji Brukings Darel Vest. „Jedan od glavnih izazova budućem predsedniku SAD, biće– obnova privatizacije institucija koje je socijalizovala Bušova administracija”, prognozira još vrlo uticajni Volker.

Ispada, kad se sve rečeno uzme u obzir, da se ovde razmahao „socijalizam” kao sredstvo za odbranu poljuljanog modela kapitalizma, kojim je dominirala „samoregulacija tržišta”. Konsultovani stručnjaci u „Mekleči njuspejpersu” upozoravaju, pak, da nije jasno šta se ovde podrazumeva pod– socijalizmom. Podsećaju da se obično njime označava „državno vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju i državna preraspodela nacionalnog bogatstva”. Pa da je demokratski socijalizam znatno popularniji u zapadnoj Evropi nego u SAD, gde se socijalizam najčešće poistovećivao s komunizmom (naročito u hladnom ratu).

Američki demokratski kapitalistički sistem, misli autor pomenutog medija, nije ni socijalistički niti čisto tržišni, već njihova mešavina, s progresivnim oporezivanjem uvedenim pre 95 godina. Ali, sada su socijalne razlike dostigle rekordne razmere.„Ako sada i idemo ka socijalizmu, to je zasluga obeju glavnih stranaka”, ukazuje Pol Bek, politikolog sa Univerziteta Ohajo. Jer, republikanska vlast je delimično proizvela krizu i zajedno s demokratama upakovala 700 milijardi budžetskih dolara, kojima sledi „repete”, za smirivanje bure na Volstritu. A čemu se upućuje kritika da „institucionalizuje slobodu tržišta samo za uspehe, a ne i za neuspehe”.

Obama kaže da bi – drugačije, da bi promenio rutinu i Vašingtona i Volstrita i nacije. Uz ostalo i – promenom u oporezivanju. Komentatorka „Vašington posta” ga danas brani od optužbi za „socijalističko usmerenje”, podsećanjem na reči nekadašnjeg sudije Olivera Vendela Holmsa da su porezi pre svega – „cena civilizovanog društva”…