Žena koja režira izrazito muški tekst

Predstava „Maratonci trče počasni krug” po delu Dušana Kovačevića je moja četvrta saradnja sa Hrvatskim narodnim kazalištem u Osijeku. Zbog odličnog i predanog ansambla, sposobne uprave, vredne tehnike i divne publike, Osijek je mesto kojem se uvek rado vraćam, kaže nagrađivana rediteljka Olivera Olja Đorđević.

U jesen 1972. godine Dušan Kovačević napisao je svoj prvi komad, crnohumornu sagu o Topalovićima „Maratonci trče počasni krug”, a pomenuta rediteljka upravo ga postavlja na sceni Hrvatskog narodnog kazališta u Osijeku. Premijera je zakazana za sutra od 20 sati na sceni ovog teatra. Scenografiju radi Ljubica Petrović, kostime Dubravka Skvrce, scenski govor Saša Latinović, koreografiju Andreja Kulešević. Kovačevićeve junake tumače: Aljoša Čepl, Miroslav Čabraja, Duško Modrinić, Antonio Jakupčević, Ivica Lučić, Vladimir Tintor, Matija Kačan, Petra Bernarda Blašković i Ivana Soldo Čabraja.

– Prilikom proslave 50 izvedbe Nušićevog „Sumnjivog lica”, takođe jedne mahom muške podele, počeli smo, prvo u šali, da pravimo podelu za „Maratonce”. Šala je prerasla u ideju, a realizacija je došla kada su Vladimir Ham, kao intendant, i Miroslav Čabraja, kao ravnatelj Drame, odlučili da „Maratonce” uvrste u program ove sezone. Odluka je bila više nego ispravna, na moje veliko zadovoljstvo, pošto u Osijeku vlada nezapamćeno interesovanje za ovu predstavu – tvrdi Olja Đorđević i dodaje:

– Postavljanje kultnih dela na scenu, posebno kad su im prethodila legendarna scenska i filmska izvođenja, lako se pretvori u autogol. Nedavno sam radila Nušićevu „Gospođu ministarku” u Šabačkom pozorištu i prva pomisao je bila ista: kako da se moja predstava razlikuje od svih prethodnih. Međutim, to sigurno nije pravi put i vodi na prvoloptaška rešenja koja se bave samo formom. Sve je postalo lakše kad sam se fokusirala isključivo na ono što taj komad znači meni, sada i ovde. U tom pogledu, sve se promenilo 3. maja prošle godine. Promenila se ova zemlja, promenili smo se mi iznutra, kao i moje viđenje značenja ovog komada. Iako se svet u kome sam ja odrastala i u kome je Dušan Kovačević napisao svoj prvi komad drastično promenio, suština je ostala ista.

Za Kovačevića su „Maratonci”, kako kaže, bili izraz bunta mladog čoveka u zemlji staraca, koji svima kroje sudbinu i neminovno vode ka kraju te zemlje, sa željom da bude što više smrti, jer je to jedini sigurni posao.

– Moja potreba je bila da se, kao žena koja režira izrazito muški tekst u kome žene gotovo da i ne progovaraju, pobunim protiv načela tog muškog sveta gde je profit iznad svega, pa i iznad ljudskog života, gde vlada korupcija, nepotizam, odsustvo elementarnog morala i femicid, gde se deca ohrabruju i podstrekavaju da nose oružje i sve rešavaju nasiljem. Pored toga, tada je u opasnosti bio opstanak jedne zemlje. Danas, uz otvaranje svih novih ratišta, uz poludelu klimu, razne epidemije, odsustvo empatije kao odliku savremenog čoveka, jer je svaka vest bitna samo dva-tri dana, u opasnosti je opstanak čitavog čovečanstva.

Interesovanje za predstavu „Maratonci trče počasni krug” u Osijeku je ogromno, o čemu svedoče redovi ispred blagajne tamošnje teatarske kuće. O tome u kakvoj atmosferi bivstvuje Maksimilijan Topalović i članovi ove neobične porodice u Osijeku, Olja Đorđević priča:

– U prvih nekoliko dana „planule” su karte za svih 17 zakazanih izvođenja „Maratonaca”, što znači da više nema karata ni za mart, ni za april. Ispred blagajne je bio veliki red i to je, zaista, divan prizor. Zasluge za toliko interesovanje, naravno, pripadaju genijalnom tekstu Dušana Kovačevića, besmrtnim replikama iz komada i filma Slobodana Šijana, koje su nam svima valjda ušle u svakodnevni rečnik. Mi smo svesni toga da je publika gledala, verovatno i više puta, taj kultni film, tako da sigurno i ne zna da se komad razlikuje od filma. U predstavi smo se poigrali tom činjenicom, ali ne bih sad da otkrivam kako. U svakom slučaju, nadam se da ćemo opravdati toliko interesovanje i da će ova predstava biti voljena i mnogo puta izvođena kao što je to bilo i „Sumnjivo lice”.

Rediteljka dodaje da je istoimeni film smešten na početak 20. veka, a da su oni u predstavi ostali u originalnom dobu u koje je Kovačević smestio radnju, a to je početak sedamdesetih godina prošlog veka.

– Nisam želela bilo kakvu nasilnu modernizaciju i ubacivanje moderne tehnologije i društvenih mreža, pošto je ovaj komad i danas aktuelan i bez toga. Svako će, u ovom našem regionu, prepoznati rečenicu: „Ja nisam završio fakultet, pošto nemam srednju školu, zato ako vam treba direktor: tu sam” – naglašava Olja Đorđević i objašnjava zašto smatra da je pozorište poprilično dugo na aparatima:

– Nije samo pozorište u tom stanju. Čitava kultura i obrazovanje već dosta dugo ovde vise iznad provalije, koja kao da se svake godine samo širi. Pozorište trpi od sramno malih budžeta, nedovoljnih renoviranja i održavanja zgrada, nestručnih kadrova, nedovoljne brige o ljudima oko scene bez kojih predstava ne može da postoji, a neprekidno odlaze iz pozorišta zbog malih plata i loših uslova. U kulturi se sve može i ništa se ne mora. A zemlja koja ne neguje svoju kulturu, tradiciju, svoju umetnost, zemlja koja ne ulaže u obrazovanje, ide ka tome da samu sebe sahrani.