Prolazni žeton za Irsku

Sa Irskom ili bez Dablina, Evropa je izgleda rešena da pronađe način i u dogledno vreme primeni svoj „ustav“. Tim pravcem usmeravaju je događaji. Život joj sve manje toleriše funkcionisanje „po principu kolektivnog predsedništva SFRJ“.

 „Ustav“ EU je Sporazum iz Lisabona. Jedna prašuma sitnih slova na ubistveno velikom broju stranica, u čemu je pronađen izlaz kada je dokument koji je nazvan „ustavnim“ odbačen na referendumima Francuza i Holanđana. Sporazum je, za razliku od ustavnog dokumenta, udešen da ne zvuči sudbonosno, te da se može usvajati i u parlamentima članica, umesto na referendumima. Međutim, Dablin je odabrao da i o „Lisabonu“ upita ipak građane – pa su, posle Francuske i Holandije, i Irci iznenadili Brisel onim trećim „ne“.

U međuvremenu, na istočnom rubu evrocarstva, Rusi su avgusta „odbranili“ Južnu Osetiju i, koristeći raspetost marinaca SAD u Avganistanu i Iraku, Gruziji konfiskovali dve autonomije. Uvažili su njihove izjave o jednostranoj nezavisnosti i nastanili ih vojskom. Moskva počinje da osporava i sve češće oponaša Vašington.

Mesec dana kasnije, gromko je eksplodirao američki balon finansijskog „prosperiranja“ na trampi zajmova za uzetu veresiju. Pred Evropom se otvorilo grotlo nelikvidnosti, preteći da za američkim povuče i evropske banke – i, hteo ne hteo, „klub 27”, „više nego tržište, manje od sjedinjenih država“, ili šta bi već sve u svojoj sadašnjoj nedovršenosti bila Evropska unija – morao je da u minutima zna šta u vezi s tim može učiniti.

Dva velika izazova, u razmaku od mesec dana, poništila su popusteevroadolescenta u izrastanju. Neko je trebalo da preuzme odgovornost i dejstvuje – ovlašćen da je ono što će reći i učiniti to što je „stav Evrope“. Interpretacija i primena njene prethodno generalno utvrđene politike. (Kome od njih da telefoniram, da bih čuo „stav Evrope“, citiran je Kisindžer, još sedamdesetih.)

Mogućno je da su ispiti s Rusijom i Amerikom bar za početak položeni, ovaj prvi prikladno političkom, drugi ekonomskom gabaritu evrozajednice takve kakva jeste. (Hvala bogu te je dežurni Brisela bio Sarkozi, pohvalili su sami sebe Francuzi!) Ipak, događaji su potencirali, nisu umanjili urgentnost jačanja izvršnih institucija – predsednika, glavnog diplomate i diplomatske službe EU.

Sporazum iz Lisabona trebalo bi da uđe u primenu uskoro, „do 2010”. Sa zadocnjenjem od godinu dana. Ali, krećući tim smerom, kola sa „ustavom“ ponovo moraju kroz Irsku. Njeni građani nemaju „visoke“, već neke njima važne preokupacije i oko toga nisu spremni na ustupke. Slika raspoloženja iz juna, iz vremena prethodnog izjašnjavanja, ukazuje da većina upitanih ne želi „da Irska izgubi vlast nad porezima“, odrekne se zabrane abortusa, ili „potkopa svoju tradicionalnu neutralnost“. Nema nagoveštaja da se u tome nešto promenilo, a to znači da je dežurni u predsedništvu EU, Sarkozi, pozvan da sam istupi s predlozima.

Predsednik Francuske je rekordno mnogo energije uložio u „promašeni“, i nagovestio je da neće štedeti napor ni povodom eventualno novog referenduma. Verovatno, s jeseni 2009.

(„Ne možemo raditi kao što to sada činimo, smenjujući se svakih šest meseci!“, citiran je Sarkozi.) Ako s pobedom u Irskoj nije počeo mandat, Sarkozi veruje da će ga s njom bar završiti, na skupu šefova država decembra. Prolazni žeton pronađen je na samitu EU u Briselu, prošle nedelje – saglasnošću da Irci sebe izuzmu iz obaveze primene tvrdog slova „Lisabona“, svuda gde im takva obaveza ne godi

(odbrana, socijalna i etička pitanja i porezi). Ali da puste da karavan prođe, o čemu će se postarati vlada Irske – ukoliko joj vrlo ambiciozni predsednik Sarkozi u tome svojom marljivošću ne odmogne. Recimo, prenaglašavanjem direktiva.