Horor na srpski način

Ako pisac u naslovu svoje knjige napiše „Čim preživim ovaj roman” šta čitalac da pomisli sem: „Uh, šta tek mene čeka?!” Ipak, pošto je radoznalost jača, uzimamo u ruke najnoviju knjigu Mirjane Đurđević upravo sa tim naslovom – „Čim preživim ovaj roman” – koji je za Sajam knjiga objavila „Agora” iz Zrenjanina, i otkrivamo da zebnji nema mesta. Još smo živi, hvala Bogu, ali puni gorkog smeha. Naime, Mirjana Đurđević je napisala knjigu koja je, kao i njene prethodne, vezana za neku od gorućih tema naše svakodnevice. Ovoga puta reč je o korupciji u zdravstvu, a smeh je gorak jer dokle god je zdrav, čovek i ne pomišlja na sve ono što ga čeka dok ne stigne (ako stigne, i na vreme) do (pravog) doktora…

Na koricama romana jedna od naših najpoznatijih i najpopularnijih spisateljica napisala je „Ultimate fight: Srpsko socijalno protiv detektivke Hari & vice versa”. Pametnom dosta, uz još nekoliko podataka od kojih su glavni ti da je ponovo na potezu Đurđevićkina slavna detektivka Harijeta koja ne samo da ima zadatak da pronađe ko je serijski ubica doktora sa onkologije, nego i muči svoju muku – kako da dođe do doktora koji će nju operisati jer se sumnja da ima rak na dojci. I kao u prethodnim romanima Mirjane Đurđević „Ubistvo u Akademiji nauka”, „Prvi, drugi, treći čovek”, „Parking svetog Savatija”…, tako se i u knjizi „Čim preživim ovaj roman” pojavljuju tipovi naše svakodnevice, mutivode, alavci na lovu, rodoljupci „do poslednje pare”, kukavice i nesposobnjakovići. I svi, uglavnom, uz skute vlasti.

Ja preživeh Vaš roman, i još uživah u njemu. Vidim, i Vi preživeste...

Drago mi je zbog Vas, nije mi ni bila namera da lišavam života čitaoce. Sebe još manje. Ovaj roman nije preživela jedino nekolicina likova.

Okarakterisala bih ga kao krimi-horor, pa još na srpski način. Ubitačna kombinacija, zar ne?

Da, ključno u toj kvalifikaciji je „na srpski način”. To prvo znači da će jedna polovina čitalaca svakog ubicu kojeg im servirate doživeti kao Zoroa Osvetnika i ponudiće se da mu budu jataci, bez obzira na temu o kojoj se govori i o kakvom se ubici i/ili žrtvama radi, vazda smo podeljeni pola-pola. Uzgred, za tim jatakovanjem nema nikakve potrebe, jer ubicu niko i ne juri, a ponajmanje moja detektivka. „Na srpski način” znači i to da je u ovoj zemlji sve dovedeno do tolikog apsurda da možeš jedino da se smeješ od muke, u blažim situacijama da psuješ. Ovaj roman je, ukratko, parodija na medicinske trilere, koji je od izvornog žanra pozajmio jedino mesto – događa se u bolnici, i neke elemente radnje – ima i mrtvih! Korumpiranih doktora, dakle sasvim srpski. Možda bi moglo da se kaže i crna satira?

„Obradili” ste u Vašim pseudokrimićima Akademiju nauka, dijasporu, politiku, sada ste svoju detektivku Harijetu postavili u lekarski milje. Otkuda Vam inspiracija?

Rekla bih da tu „inspiraciju” trajno poseduje svaki građanin Srbije kojeg muka, makar u pitanju bila i najobičnija kijavica, povremeno potera u bilo koji dom zdravlja ili bolnicu. Sa ozbiljnošću zdravstvenog problema i „inspiracija” najčešće raste, ali su pacijenti neviđene ulizice pa o tome ne govore svojim doktorima u lice, već večito iza leđa. Moja je dijagnoza hronična averzija prema „autoritetima” svih vrsta, pa tako...

Nije, valjda, baš sve tako crno, znam i za svetle primere požrtvovanih lekara. S druge strane, zar nije nonsens kada Beograđani glasaju da američku donaciju ne dobije beogradsko zdravstvo, već Dom omladine! Dođu uvrnuti, nekako, i pacijenti...

Naravno da ima divnih lekara. U većini slučajeva to su vrlo pristojni i fini ljudi, a finim ljudima nije mesto u mojim romanima. Ne bi imali unutra šta da rade, kakav pristojan svet može imati posla s jednom privatnom detektivkom? Serijal o Harijeti održava se na onima drugima, bez obzira na zanimanje i stručnu spremu, nisu to mere za finoću. Da ne pominjem one retroizraze, čast, poštenje... Skoro sam čitala o jednoj lekarki koja je držala koleginicu mesecima na bolovanju, dok je ova bila – u zatvoru! A sve da utamničena doktorka ne bi izgubila posao, jer valjda posle nekog vremena provedenog na izdržavanju kazne automatski dobijaš otkaz. Pa zaista ne znam koju bih od njih dve radije izabrala za svog lekara!

A što se tiče fasade Doma omladine i vozila hitne pomoći, to je bilo SMS glasanje, čini mi se. Glasali su, dakle, mladi, oni su, znate, besmrtni, ili bar tako još uvek misle, njima hitna pomoć ’ne treba’. Rezultate je ’namestio’ onaj ko je načinio propozicije. Da su glasovi skupljani „ručno”, od vrata do vrata, jednočlanih domaćinstava na primer, bila bi druga priča. Znam da srpske babe obožavaju mobilne telefone, ali su jako trapave sa SMS porukama.

Poznati ste po tome da anticipirate stvari koje će se dogoditi. Roman je izašao pre desetak dana a upravo čitamo po dnevnim novinama o privođenjima i smenama zbog zloupotreba i korupcije po beogradskom zdravstvu! Tranzicija u kojoj smo Vaša idealna inspiracija?

Da, čim preživim ovu tranziciju počeću da pišem neke debele, ozbiljne knjige o leptirima i belim lalama. Još bolje, uopšte više neću pisati!

Zabranili ste mlađima od 50 godina da ga čitaju. Ali, stvarnost ih više plaši, Vaš roman opominje. Čemu zabrana?

Čista provokacija. Ljudi vole „zabranjene” stvari. Želela sam samo da privučem mlađe čitaoce. One od četrdeset pet. Da pročitaju na vreme, i pripreme se, jer pedeseta vreba, iza ugla. Šalu na stranu, ukoliko ste dotle i imali sreće, tu negde telo počinje prirodno da šalje signale, poziva na povećanu brigu o zdravlju. Prvi put se ušinete, kupite aparat za merenje pritiska... U tom smislu ovo zaista jeste roman za pedesetogodišnjake i starije. Pre nekoliko godina jedan student mi je, zabrinut za majku koju je čekala operacija, sasvim ozbiljno izrekao sledeću rečenicu: „Dobro, profesorka, ja shvatam da je ona već stara žena, ima četrdeset i sedam, i da su tu te bolesti...” Htela sam da ga zgromim, i u majčino i u svoje ime. Opet, sa njegove tačke gledišta, mi smo, sasvim logično, zrele za otpis. Ne, ne, nije to literatura za mladež, moguće da bi se nasmejali i zabavili na površinskom sloju i to je sve.

Šta biste predvideli u našem zdravstvu posle Vaše knjige?

Ništa. Neće ni moja ni bilo kakva knjiga ništa promeniti u zdravstvu. Sem, privremeno, duševnog stanja pacijenata-čitalaca. Nabolje.