Sto godina škole „malih inženjera"

Mali inženjeri – tako su se sredinom prošlog veka zvali diplomci škole čiji se đaci danas prepoznaju kao žeželjevci – budući konstruktori, projektanti, inovatori, izumitelji, koji u svet graditeljstva kreću iz klupa Građevinske tehničke škole „Branko Žeželj”. To je najstarija srednja stručna škola građevinskog esnafa u Srbiji, osnovana u Beogradu pre sto godina. Svečana akademija povodom jubileja biće upriličena na dan škole i rođendan velikana graditeljstva čije ime nosi, simbolično, 14. marta u 14 sati u Zvezdara teatru. Tada će biti predstavljena i brižljivo pripremljena monografija u kojoj su profesori ove škole sabrali najznačajnije trenutke iz prvog veka postojanja i rada kuće znanja koja je septembra 1924. otvorila vrata prvoj generaciji đaka.

Tada se zvala Državna srednja tehnička škola i u prvu godinu upisala je 179 učenika. Predavalo im je 19 nastavnika u četiri odseka – građevinskom, arhitektonskom, elektrotehničkom i mašinskom. Četiri godine kasnije, 1928, kada je iz klupa izašlo „prvo kolo svršenih učenika”, to jest prva generacija diplomiranih tehničara, škola je upisala 602 đaka, kojima je časove držalo 57 nastavnika. I to je tek detalj iz monografije koja svedoči o životu škole od njenog nastanka, predratnih, ratnih vremena, posleratnog perioda obnove i izgradnje, krize devedesetih s kraja prošlog stoleća, do svakodnevice u prvim decenijama novog milenijuma. Posebno poglavlje posvećeno je Branku Žeželju, naučniku koji je ukrotio beton, sinonimu za korišćenje prednapregnutog betona, iza koga su ostali brojni patenti, mostovi, hale, simboli ovdašnjeg graditeljstva među kojima je i Hala 1 Beogradskog sajma. Žeželj je bio profesor građevinske tehničke škole koja od 2015. s ponosom nosi njegovo ime.

Početkom tridesetih godina prošlog veka ova škola je imala vlastitu litografsku mašinu i štampala je prve stručne udžbenike za svoje učenike i profesore. Nakon Drugog svetskog rata, glavno zdanje Građevinske srednje tehničke škole (GSTŠ), kako se tada zvala, u Dušanovoj ulici, nije moglo da primi silu đaka koji su se upisali u njene razne smerove. Građevinci su zbog toga pohađali nastavu u Prvoj gimnaziji, tada Prvoj muškoj, i to u trećoj, večernjoj smeni, kako je to opisao Zdravko Šotra. Pre nego što je postao veliki reditelj, Šotra je prvo bio „mali inženjer”, diplomac tadašnje GSTŠ, u kojoj se na nastavi, priznaje, osećao kao „čovek u pogrešnom filmu”.

Bio je prva godina hidrotehničkog smera 1948, kada je počela izgradnja nove školske zgrade i internata u Hajduk Stankovoj ulici, gde se i danas nalazi Građevinska tehnička škola „Branko Žeželj”. Glavna radna snaga u izgradnji od temelja do krova bili su njeni učenici i profesori, što je danas gotovo nezamislivo. „Na kraju te školske godine narediše nam da letnji raspust provedemo ’dobrovoljno’ na gradnji zgrade naše škole u Hajduk Stankovoj, gore iznad Cvetkove mehane. Mešali smo beton i malter, teglili na tragačima uz skelu. Tada se gradilo mnogo i brzo, sve na o-ruk. Tako smo i mi radili čitava dva meseca i stavili pod krov školu, internat i menzu. U toj zgradi smo zatim nastavili i završili školu”, pamti Šotra. U sećanjima na srednjoškolske dane zapisao je da njegovo školovanje u GSTŠ nije bilo uzaludno: „Kad mi scenografi prikazuju skice scenografskih objekata, obavezno pokažu i crteže osnova. E ja se, za razliku od mojih kolega, razumem u tehničke crteže i mogu scenografima da zakeram. Što je još važnije, kao građevinac sam stekao osećaj za prostor, što je za reditelja vrlo važno.”

I danas u klupama „Žeželja” ima pojedinih đaka koji su „zalutali” u građevinsku struku, a koji nakon mature studiraju pravo, političke nauke, ekonomiju ili umetničke fakultete. U ovoj školi ne stasavaju zanatlije kao što su zidari, armirači, tesari, keramičari i ona nema problem s popunjavanjem planiranih mesta u prvom razredu. Godišnje upisuje 120 đaka, od toga 90 budućih građevinskih tehničara i 30 arhitektonskih tehničara. Nakon četvorogodišnjeg srednjeg stručnog obrazovanja deo generacije žeželjevaca odmah se zaposli, i to u organizaciji poslova u niskogradnji i visokogradnji, projektnim biroima, lokalnim samoupravama na izdavanju lokacijskih uslova i građevinskih dozvola... Ipak, najviše maturanata nastavlja obrazovanje u struci. Upisuju Visoku građevinsko-geodetsku školu, Građevinski ili Arhitektonski fakultet, ali i druge tehničke fakultete: Mašinski, Elekrotehnički, Saobraćajni...

Osnovani ukazom kralja Aleksandra

„Naša škola je osnovana ukazom kralja Aleksandra Karađorđevića 1924. godine. Inicijator osnivanja i prvi direktor bio je arhitekta Josif Bukavac”, kaže za „Politiku” Aleksandar Rakićević, direktor Građevinske tehničke škole „Branko Žeželj”.

Na građevinskom smeru, na samom početku, stručni predmeti u prvoj godini su bili: nacrtna geometrija, mehanika, inženjerske konstrukcije, građevinske konstrukcije i tehničko crtanje. Iz mehanike se izučavala kinematika, zatim dinamika i teorijska statika, inženjerske konstrukcije su bile podeljene na drvene i kamene, dok su se iz građevinskih konstrukcija proučavali najpre materijali (opeka i razne vrste zidova), otvori, dimnjaci, izolacije, stege, lukovi, svodovi, a tehničko crtanje je obuhvatalo kopiranje tehničkih nacrta i konstrukcije preseka.

„Od tada do danas, iznedrili smo na hiljade građevinara koji su bili nosioci izgradnje naše zemlje u minulih sto godina”, s ponosom ističe Rakićević.

Druga kuća za više od 400 đaka

Škola „Branko Žeželj” danas je druga kuća za više od 400 učenika i 45 profesora stručnih i opšteobrazovnih predmeta, koji teorijska i praktična znanja prenose đacima, budućim tehničarima i inženjerima. Nastava je kabinetska, a uslovi, tvrdi direktor Rakićević, veoma kvalitetni: svi kabineti su povezani na internet, imaju projektore, bioskopska platna i TV uređaje, tako da se realizuju multimedijalni časovi. „Iz naše škole izlaze mladi i obrazovani ljudi, budući preduzetnici, osposobljeni i za rad u privredi i za nastavak školovanja. Idemo u korak s vremenom s inovacijama, ali nepromenjen u vremenu ostaje duh naše škole – prepoznatljivi osećaj zajedništva, pripadnosti velikoj porodici, kolektivu. Mnogi nekadašnji učenici danas su profesori ove škole”, napominje Aleksandar Rakićević.