Crnjanski kao sportista

Pišem inspirisan tekstom Ivana Cvetkovića „Ovo je Crnjanski, zet Jove Ružića”: „Anegdota, koju je ispričao Jovin bratanac Dobroslav D. Ružić, govori koliki je ugled uživao naš prvi fudbalski reprezentativac: Jovinom rođenom sestrom Vidosavom se 1921. oženio Miloš Crnjanski. Kad bi bili s društvom neko bi tada već poznatog književnika predstavljao ovako: Ovo je Crnjanski, zet Jove Ružića. Jedan od naših najvećih pisaca (i novinar „Politike”) nije se ljutio. Prihvatao bi to sportski...”

Jer o njemu (Crnjanskom, op. J. R.) Boško Stanišić je objavio knjigu „Miloš Crnjanski – fudbaler i sportista”. „Autor je, kako sam naglašava, sebi postavio skroman cilj, ali pošteno je dodati – samo naizgled: Crnjanski ga je najpre interesovao kao aktivan fudbaler, kasnije i kao pisac koji u svom delu obrađuje sportske motive, dolazi na sportske priredbe da navija, ili piše sportske izveštaje...”, zabeležio je Novo Tomić.

Iz knjige „Crnjanski – fudbaler i sportista”: „Nisam utvrdio – ako je igrao: kad je, za koji tim i protiv kojeg kluba – igrao u Novom Sadu. Takođe, ništa pouzdano nisam otkrio ni o Miloševom igranju 1913. godine u Beogradu... Na kojoj je igrao Miloš? Ako je igrao?! Zanimljivo je, a i čudno, da hroničar ’Jugoslavije’ nije to posebno naglasio. Čak, ni Milošev šurak, čika Jova Ružić, igrač i istinski funkcioner tog kluba, u svojim sećanjima, ne pominje ime svoga zeta... O Milošu, čika Jova – ni slova! Crnjanski je bio blizak ’Jugoslaviji’, gotovo da je bio i član ’crvenih’...”

Spomenica koju sam citirao objavljena je 1938. godine kad je Crnjanski bio poznata i uvažavana ličnost. I u sportskim krugovima, takođe. Spomenicu „Jugoslavije” uredio je Bora Jovanović, tada urednik sportske rubrike „Politike”, takođe istaknuti funkcioner „Jugoslavije”, pa, i „Velike Srbije”, „Slavije”... klubova koji su delovali pre onog rata. Zašto bi prećutali? U pravu je novinar „Poliktike” Ivan Cvetković koji tekst „Ovo je Crnjanski, zet Jove Ružića”, završava rečima: „Za list ’Sportista’, među čijim je pokretačima bio, izjavio je, posle dobijanja nagrade Srpske akademije nauka 1930. za roman ’Seobe’, da bi je dao samo da zaigra za prvi tim Jugoslavije.”

Zanimljivo je da koliko sam lekara, hirurga (ostvarenih u svojoj struci) u Šapcu slušao da su najtužniji bili kada su morali u mladosti da vrate kopačke, ekonomu FK „Mačva” jer nisu izabrani za taj sport. Čudno, ali istinito. Kao što se Zlatan Ibrahimović (koji se uskoro oprašta od slavne karijere) u knjizi „Adrenalin” ispoveda: „Kad sam bio mlađi, dribling mi je služio da iznerviram protivnika. Provukao bih mu loptu kroz noge, ispreskakao ga, a zatim bih mu se okrenuo i rekao: ’Vidiš da me nikad nećeš zaustaviti.’”

Jovan Rukavina,

Šabac