Nikome ne smeta profesor Radenović

Pristrasno, uz zamenu teza, sagledana je konstitutivna sednica Narodne skupštine Republike Srbije u tekstu „Kome smeta profesor Stojan Radenović” („Politika”, 21. februar 2024) od strane uvaženog profesora Vladimira Vuletića, čija razmišljanja uvek sa zadovoljstvom čitam. Ukoliko usvojimo aksiom da su potpune i tačne informacije preduslov za početak demokratskih procesa i ozdravljenja našeg (bolesnog) društva, onda kao pasivni učesnik nemilih događaja u Narodnoj skupštini iznosim svoje viđenje problema:

Prvo, netačno je da se ponašanje poslanika opozicije „spram profesora Radenovića” može svrstati u „kršenje elementarnih pravila pristojnosti i zaštita ugleda pojedinaca”. U celom tom igrokazu, u kome je organizovano i pripremljeno učestvovala i pozicija, profesor Radenović nije bio u fokusu zbivanja i interesovanja. Jednostavno, to bi bilo zamagljivanje pravih razloga naših problema – opravdana sumnja opozicije da su protekli izbori bolovali od brojnih i ozbiljnih „dečjih bolesti” demokratije. Međutim, koliko se ovaj problem ne shvata, ili ne želi da se shvati od strane vladajuće partije, vidi se u saopštenju Ministarstva pravde, kao odgovor na nedavne predloge „Proglasa”: „Ako se u odgovarajućem postupku dokaže da je sistematski i organizovano vršen upis velikog broja birača koji je od uticaja na izborni rezultat, nadležni organi će sankcionisati takvo ponašanje u skladu sa zakonom.”

Negativna pojava se mora sankcionisati bez obzira na broj nepravilno upisanih birača i bez obzira na to da li je to uticalo na izborne rezultate. To je onda pravna država koja kažnjava i „kraduckanje“”, odnosno kažnjavaju se nosioci štetne i razarajuće društvene pojave bez obzira na njen obim i domete.

Drugo, fundamentalna energija i uticaj naučnika izvire iz njihovog primarnog cilja, rada i rezultata rada. To je kapital koje je lako oploditi i materijalizovati u pozitivnom smislu, i to profesoru Radenoviću niko nije osporio tokom sednice. Međutim, profesor nije ušao u skupštinu kao istraživač (homo investigator) ili stvaralac (homo kreator), već kao političar (homo politikus) ili, kako je Aristotel govorio, kao političko biće (zoon politikon). Njegove poslednje izjave, koje su netačne i uvredljive, jasno govore da iz njega govori SNS političar, a ne naučnik na čemu insistira profesor Vuletić. Citiram: „To jesu ljudi kojima je potrebna pomoć. Mržnjom i agresijom nastavljaju da štete samo sebi, ali je posebno ružno i tragično što pokušavaju da naštete i sopstvenoj državi. To je najveća sramota.” Ili, „...zato su i seli u svoje nove kancelarije i prijavili se za parice u skupštini”. Zato je zamena teza stav profesora Vuletića da se ja, kao „profesor univerziteta koji je poslanik opozicije” izvinim „cenjenom profesoru” Radenoviću. Mirno sam sedeo u svojoj poslaničkoj klupi i nijednu reč nisam izgovorio, dok profesor Radenović targetuje neistomišljenike te smatra da mi je „potrebna pomoć” i „da sam se prijavio za parice”. Ne sporim da profesor ima respektabilne intelektualne i moralne zalihe, ali njegovi politički stavovi su krajnje problematični, nekritički i idolopoklonički, npr: „Tajna Vučićevog uspeha je vizija.” Podsećam profesora da se u Srbiji ideja o natčoveku koji rešava sve probleme iliti vođi koji ima viziju, po pravilu, pogubno završavalo po narod.

Zalažem se za društvo koje ne priznaje bezakonje i ne poznaje mesijansku ideologiju problematične prakse, ali zato ima funkcionalne institucije, kao i evropske duhovne i civilizacijske vrednosti koje oblikuju ljudsko dostojanstvo.

Treće, konstitutivna sednica skupštine je, za mene, bila poražavajuće iskustvo i pored spoznaje da smo skup beskrajno različitih pojedinaca u vremenu kada smo, na globalnom nivou, uništili (utopijsku) ideju o zajedničkom radu za dobrobit svih. Radilo se o delimično uspešnom pokušaju da se opravdani duh pobune sa margina društva prevede u skupštinu. Razumem kumulativno dejstvo trauma, da je svaka moralna „revolucija” uvek i destruktivna, ali razvojna društva napreduju samo kroz kreativnu raspravu i polemiku. Smatram da niko nije bio na visini zadatka i očekivanja naših glasača, ali uvek glavnu odgovornost nose oni koji u rukama imaju „i pogaču i nož”. Lično se izvinjavam građanima zbog svoje nemoći da bilo šta promenim. Pa zašto sam u skupštini?

Entuzijastično verujemo da je jedino znanje stečeno kroz odlično obrazovanje, kroz kontinuiranu edukaciju i kroz plodotvoran rad poslednja nit za koju se može uhvatiti ovo umorno, satrveno i duboko podeljeno društvo. Ukoliko se autoritetu znanja doda i autoritet morala, onda smo na dobrom putu. Ukoliko u to ugradimo i stav da je politička aktivnost „briga o javnom dobru”, onda smo na pravom putu. Prema tome, politički angažman ne shvatam kao proces afirmacije, samopotvrđivanja i samodokazivanja u vremenu mog biološkog kraja, već kao, pomalo, romantičan pokušaj da nešto promenim u zdravstvenom sistemu Srbije. Zato i planiram jedan dan u nedelji (petak) za razgovor sa zaposlenima u zdravstvenom sistemu Srbije (od spremačice do profesora), sa iskrenom željom da, pre svega, čujem njihovo viđenje problema i mogućih rešenja. Kako je neko lepo rekao: „Svako od nas ima potencijal gubitnika i pobednika, i u interakciji sa drugim osobama, mi te potencijale ojačavamo ili umanjujemo.”

Ne prihvatam floskulu „Kakva Srbija, takva i skupština”. Narodna skupština može i mora da bude bolja, gde podanik postaje građanin, gde se afirmiše delotvornost argumenata i znanja, gde se neguje kultura dijaloga, gde su kompetentnost i poštenje uslov za početak pravih demokratskih procesa.

Četvrto, profesor Vuletić iznosi u svom tekstu i jedan, u najmanju ruku, problematičan stav: „Neka demokratska prava i slobode se prećutno suspenduju ako su ugroženi vitalni interesi.” Tokom pandemije korone, koja je neosporno ugrozila vitalne interese naše zemlje, praktično je suspendovan Zakon o zdravstvenoj zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti usvojen u Narodnoj skupštini 2016. godine. Konkretno, nije primenjen nijedan član zakona koji se odnosi na pandemiju, a što je rezultiralo ogromnim, stručno neprihvatljivim viškom smrtnosti od preko 61.800 ljudi do aprila 2023. godine (treći smo u svetu posle Bugarske i Litvanije). Uvođenjem vanrednog stanja, a ne vanredne situacije, kako zakon nalaže, omogućene su netransparentne nabavke i potrošnja više stotine miliona evra: tri kovid bolnice koje sada zvrje prazne, izgradnja fabrike „Sinofarm” vakcina, koja ne radi, kupljeno je nepotrebno veliki broj respiratora, „proizvodnja” „Sputnjik” vakcine sa simboličnim učešćem u vakcinaciji stanovništva, kupovina lekova bez kliničkih dokaza o efikasnosti.

I da zaključim, nikome ne „smeta profesor Radenović”, to je izmišljeni problem da bi se opozicija prikazala u ružnom svetlu i pravi problemi marginalizovali. Iskreno mu želim sve blagodeti ovog sveta i života, uz kolegijalnu, iskrenu i civilizovanu saradnju sa političkim neistomišljenicima.

Narodni poslanik ispred „Srbije centar” (Srce)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista