Gde ti živiš čoveče, ovo je 21. vek

Na klupi u senci šumarka uz plažu već je sedeo neki bradat i mršav čovek. Kraj nogu mu je ranac, liči na nekog turistu. Ili bar, za razliku od mene, na čoveka koji voli da putuje. Seo sam pored njega sa kutijom na kojoj je pisalo ´pizza-pizza'. Uživam da jedem u prirodi. I dok to radim da mislim na ono u ustima. Zar jesti nije neka vrsta rada?

Čovek je uzeo komad pice kada sam ga ponudio. Dok mu pričam kako ne mogu da odolim ovoj vrsti hrane, čovek žvaće hranu veoma oprezno i polako, a ja jedem kao lud. Mada kažu da tako jedu oni kojima nešto drugo nedostaje.

​Autofagija u narodnoj kuhinji

Ako je tako, meni nedostaje dosta stvari, uglavnom one koje nisu jestive. Ne znam kako bih izdržao da se moram držati autofagije.

„Čuli ste, jel'da, za autofagiju,”pitam čoveka kada mi je već to na umu.

„Ne baš,”kratko odgovara.

„Ah, to je sada u trendu. Moderno. Dva puta jedeš, pa šesnaest sati ništa, sem vode. Moja supruga tako jede. Eno je stalno na vagi. Ja ne. Kako kažu, naginjem ka hedonizmu. A koliko puta vi jedete,” upitah sa dozom znatiželje, čoveka koji je u tom gledao u jato galebova oko nas.

Odlomio je komadić pice, bacio ga galebovima, pre nego što je lagano izrekao: „Kad ugrabim, jedem dva puta”.

„Uh, pa vi ste dobri,”kažem zadivljeno i ponovo pitam.

„Mora da ste veoma zauzeti?”

„Nisam baš. Samo treba da stignem na vreme. Ako hoću i taj drugi obrok.”

Zastao je na trenutak i nasmešio se.

„Mislim da sada moram da pođem”.

Onda je ustao, stavio ranac na leđa: „Ugodan dan. Hvala na hrani. Moraću da požurim. Narodna kuhinja radi do dva”.

Šta, nemaš to?

- Imaš li vajber da ti pošaljem koji fotos?

- Nemam.

- Čuj, nema.

- Imaš li neku društvenu mrežu?

-Nemam. U stvari, imam neku mrežicu za kosu.

- Ma pitam te za fejsbuk ili tviter?

- Ne. Nemam mreže te vrste.

- Pa sigurno imaš bar instagram?

- Ne. Nemam ni to.

- Votsap? Skajp?

- Nikad čuo.

- A ajfon 15?

- Šta ti je to?

- Mobilni, bre! Hej, pa ovo je majstore, 21 vek! Čoveče pa gde ti živiš?

 - U domu za nezbrinute, rekoh to, sa izvesnom dozom ponosa. Da ne ispadne da nemam baš ništa.

Hrastovo lišće

Klupa je ispod krošnje hrasta. Gde bi inače bila. Nego usred nemarno opalog lišća. Na ivici šumarka, obojenog rumenilom za usne. I jato galebova na plaži. I njih dvoje mladih na klupi. Lepih. Kao sa zlatnih medaljona.

Na štafelaju Gustava Klimta. Izgledaju zaljubljeni kao što izgleda neko ko je sa takvim osećajem. Oboje su romantično zagledani u svoje telefone. Sa izlivima nežnosti prave –dva osmeha za selfije.

Tako se i rastali – sa istim 'selfi' osmesima. Samo je sa hrastove krošnje, na klupu i štafelaj palo nekoliko listova. Drugo i ne znaju šta bi da rade.

Jutarnja gozba gusaka

Cele noći su talasi jezera guskama pripremali trpezu. Sada su one, zaronjenih kljunova u vodu, okrenule svoje bele zadnjice onima na plaži. Naravno, nije to izraz loših manira, nedostatak domaćeg vaspitanja ili neznanje bontona, niti one ignorišu bilo koga takvim ponašanjem.

Jednostavno – takva gozba ne sme da se propusti, samo zato što se nekome ne dopada njihov stil za vodenim stolom. One se neće ljutiti ako napravite poneki selfi sa njima u pozadini. Pozadini sa njihovim zadnjicama. Naprotiv!

Kafa

Da i ja probam tako, kao oni koje sretnem na stazi uz jezero -  da šetam kafu! Svratih u Starbaks po jednu, bez šećera.

Držim je u desnoj ruci, hodam lagano, ravnomerno. Zadovoljan sam sa sobom oponašam hod onih sa šoljicom kafe ispred mene. Ali ne vidim smisao svega toga, a ne vidi ni kafa. Preti da će iscureti kroz prorez na poklopcu pa viče: „Previše talasaš!”

Zato sedam na prvu stolicu uz samo jezero. U onu drvenu, plavu, sa velikim naslonom. Gledam u penušav lanac između vode i peska. Gledam galebove oko mene. Očekuju od mene neku dobit.

Ništa sem prazne plastike na kojoj piše 'Starbucks'. Bacam je u korpu za smeće. Osećam se nekako drugačije. Ruke mi sada slobodno zamahuju. Prate ritam koraka. Gledam u daljinu i duboko dišem. Ko zna šta galebovi misle o meni. I o mom osećaju galebovske empatije. Bar sam probao. Probao 'kafenu šetnjicu'.

Šetnjica sa bedžom na reveru

S vremena na vreme izađem u šetnjicu lepo doteran.  Košulja ispeglana, obično svetlo-plave boje, a blejzer tamno ljubičast. Čino, crne pantalone. S vremena na vreme, samo kada da je vedro, vedrije i najvedrije nebo nad jezerom i kada je tiho, tiše i najtiše u krošnjama hrastove šumice, uz plažu „Balmy beach”, za rever blejzera zakačim prigodan bedž.

Volim šetnjice sa bedžom na reveru. Prosto poskakujem dok hodam, dole niz „Silver birch street”. Zastanem ako mi neko ide u susret onako nonšalantno uzignute brade malo istaknem onaj rever sa bedžom. Da i taj neko dobije dovoljno vremena da pročita ono što je napisano na bedžu.

A na bedžu piše: 'Izađem napolje, ne znam da li je lepše vreme ili ja'. Naravno, tako taj neko dobije retku privilegiju da uporedi obe lepote. Šta ću kad već imam takav bedž. Ni sam ne znam odakle se baš kod mene sakupila tako zanimljiva kolekcija bedževa. Moguće da idu na lepotu.

Miodrag Topić - Toronto