„Demokratsko" pustošenje Kosmeta

Amerikanci su baš srećni. Gde god se bore protiv terorizma nalete na naftu. Ova naizgled šaljiva poruka koja je nedavno privukla ogroman broj komentara na društvenim mrežama izazvala je ozbiljnu debatu. Većina učesnika složila se s takvom konstatacijom, a osim samom naftom bogatih delova sveta, pominjalo se i iskustvo Kosova i Metohije, ali i pitanja šta može da očekuje Ukrajinu, kada prestanu ratne strahote. Na prvi pogled deluje pomalo slučajno ili nespojivo da su američki jastrebovi koji su, u ime demokratije, uz podršku onih koji se nazivaju intelektualnom elitom i uz svetlost TV ekrana, lupajući u ratne bubnjeve, doveli do krvoprolića.

Kasnije kada bi se kamere povukle, oni bi na masovnim grobljima razvijali sopstveni biznis i punili džepove. Kada bi po sistemu „skakavaca” iskoristili ekonomske potencijale jedne zemlje, zbog kojih se stvarno i vodio rat, onda bi bacili oko na drugu državu i krenuli da i tamo „šire demokratiju”. Scenario je isti – pod okriljem ljudskih prava pokušaju da potkupe političke elite koje će im omogućiti da nesmetano pljačkaju resurse jedne države. Ne prođe li to, stiže „borba za demokratiju”.

Kako to izgleda u praksi, mogao bi da ilustruje i nekadašnji ekonomski gigant na kome se, između ostalog, temeljila privreda bivše Socijalističke Republike Srbije – rudarski kompleks „Trepča”, koji je u vreme velike Jugoslavije zapošljavao oko 25.000 mahom rudara. Danas je u albanskom delu to industrijska ruina, a kompleks „Trepče” više liči na scenografiju horor filma nego na radnu rudarsku kompaniju. Osamdesetih godina prošlog veka bila je poznata parola „Trepča radi, Beograd se gradi”. Njen autor dolazi iz drugog dela bivše velike Jugoslavije i potencirao je da „jaram Beograda” treba da prestane. Tim povodom su rudari „Trepče” organizovali štrajk 17. novembra 1988. godine, kada su krenuli u marš od rudnika ka Prištini.

Od obećane svetle budućnosti za kosovske Albance ostalo je svetlo u tunelu, dovoljno tek da ih usmeri da bespovratno napuste Kosovo i isele se u Evropsku uniju. Rudari „Trepče” su u konstantnom štrajku, plate su mizerne, a na društvenim mrežama mlađi Albanci navode da su njihovi očevi od plate u rudniku nekada mogli da odvedu porodicu na more i da „prežive” taj mesec. Sada ne mogu da sastave ni prvi s desetim u mesecu. Ta nova realnost nije bila smetnja premijeru privremenih prištinskih institucija Albinu Kurtiju da u Mitrovici ispred ulaska u okno rudnika nedavno održi govor koji su obezbeđivale specijalne jedince kosovske policije. Čuvali su Kurtija ne od Srba, već od gnevnih rudara koji nemaju od čega da žive.

„Obeležavamo 35. godišnjicu štrajka rudara Trepče, održanog protiv tadašnjeg režima Slobodana Miloševića i fašističke Srbije. Štrajk rudara, održan 1989. godine, sada se već u međunarodnoj istoriji Balkana utvrdio kao vesnik početka raspada Jugoslavije”, izjavio je Kurti. U neodgovornim izjavama je otišao toliko daleko da je naveo da će mudro koristiti prirodne resurse Kosmeta, ne shvatajući da su njihovi prijatelji, koji su vodili nelegalno bombardovanje SR Jugoslavije, već uzeli šta su mogli. Rezultati te „mudre” ekonomske politike su da kosovski Albanci u redovima čekaju da napuste „zemlju snova – Kosovo” i da odu na Zapad.

Advokat Goran Petronijević kaže da je spoljna politika SAD poslednjih 30 godina oličena u delovanju neoliberalne globalističke politike koju karakteriše supremacija korporacija nad državom. Za „Politiku” ističe da je to polazna tačka iz koje se trasira spoljna politika SAD, čiji ideolozi nisu političari, već to čine korporacije čiji je jedini cilj – novac. „Ta vrsta politike je na neki način zarobila SAD i njihove resurse, moć i bogatstvo i vodi spoljnu politiku van političkog određenja političkih partija. Demokratska stranka u Americi je pod potpunom kontrolom korporativnog faktora i odatle počinju i završavaju se svi problemi. Za razliku od njih, suverenistički deo SAD, onaj desni deo ’duboke države’, oličen je u Republikanskoj stranci, koja pokušava da korporacije stavi pod određenu vrstu kontrole i da im ne dozvoli da upravljaju državom”, kaže Petronijević.

Dodaje da je te korporacije baš briga što će u nekom ratu poginuti nekoliko stotina hiljada nedužnih ljudi, jer je za njih biznis najvažnije pitanje. A primer Kosmeta i „Trepče” je paradigma ekonomskog sunovrata koji su spasioci koji su došli iz SAD doneli lokalnom stanovništvu. Otuda i dovođenje u vezu slične ekonomske „sreće i blagostanja” koji očekuju i posleratnu Ukrajinu, koja je inače pod pritiskom Zapada da prizna tzv. Kosovo, a njen ambasador u Tirani Volodimir Škurov nedavno je, uprkos zvaničnoj politici Kijeva, rekao da je to priznavanje „pitanje vremena”. A glavni evropski dopisnik američkog političkog portala „Politiko” Metju Karničnik analizirao je kako su posle jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova njegovi „američki heroji” pokušali da na uništenoj i resursima bogatoj zemlji zarade i koje lekcije iz toga može da izvuče Ukrajina. Tekst opisuje i posetu brata Džordža Buša Mlađeg, Nila, Prištini, gde se uverio da je njegov brat smatran herojem zbog toga što se kao američki predsednik zalagao za nezavisnost tzv. Kosova.

„Nije da je to zaista bilo važno. Poput niza drugih Amerikanaca koji su prošli ovuda u poslednjih četvrt veka, Buš nije bio tu da bi učio o Kosovu. Bio je ovde da zaradi novac kao deo grupe koju je predvodio penzionisani general SAD Vesli Klark, koji teži da investira u energetski sektor zemlje”, navodi „Politiko”. Tokom godina Kosovo – kako piše ovaj američki medij, „balkanska zemlja veličine poštanske marke”, koju su Vašington i njegovi saveznici iz NATO-a otrgli od Srbije 1999. godine „da bi zaustavili genocid nad etnički albanskim stanovništvom” – videlo je svoj deo američkih lovaca na sreću.

Podseća se da je auto-put ka Prištini iz Severne Makedonije izgradio konzorcijum koji je predvodio američki građevinski gigant „Behtel” po ceni od više od 700 miliona evra. Ali, kao i drugi veliki infrastrukturni projekti koje predvode Amerikanci „u zemljama u koje je Vašington ušao vatrenim oružjem, duž 65 kilometara bilo je mnogo prekoračenja troškova i korupcije”, dodaje „Politiko”. Posledica toga je da je, recimo, prošlog meseca kosovski ministar koji je nadgledao posao osuđen na tri godine zatvora, jer je KiM platio više od 50 miliona evra za put. „Uprkos skandalu, nema sumnje da je Kosovo bilo isplativa opklada za mnoge američke kompanije koje su ovde aktivne”, tvrdi „Politiko”.

Da li je samo „Kosovo” zaista imalo koristi komplikovanije je pitanje, koje bi bilo dobro da razmotre i Vašington i Ukrajina, dok Kijev pokušava da ubedi Amerikance da ostanu angažovani u toj zemlji – uključujući i na ogromnom zadatku obnove infrastrukture koju je uništila Rusija. Američka pomoć se smatra ključnom ne samo dok besne borbe već i nakon njih. Ipak, Ukrajini bi takođe trebalo da bude jasno šta to podrazumeva. U svakom sukobu u koji su se SAD uključivale poslednjih decenija, od Iraka preko Avganistana, do KiM, ekipu za čišćenje je predvodila kompanija „America Inc”, piše „Politiko”. S vremenom, međutim, politička volja u Vašingtonu da ostane angažovan u stranim zemljama obično bledi jednom kada veliki biznis istisne sve što može. „Ko će obnoviti? Ekvador neće obnoviti Ukrajinu. Sjedinjene Države će biti tamo. Preduzeća i izvođači iz Sjedinjenih Američkih Država, samo oni. Mi ćemo tamo pomoći u obnovi Ukrajine i Amerikanci će na tome zaraditi mnogo novca”, kazao je on, prenosi „Politiko”.

Za Ukrajinu zadatak popravljanja njene uništene infrastrukture predstavljaće zastrašujući, generacijski izazov. Za korporativnu Ameriku to će biti samo još jedna poslovna prilika. A ako je Kosovo bilo kakav vodič, Ukrajinci treba da paze šta žele, dodaje „Politiko”. „To je jedna od najvećih misterija: kako zemlja poput Amerike, koja je uložila značajne resurse i politički kapital nije osigurala da KiM bude funkcionalna država”, upitao je bivši kosovski ministar, koga „Politiko” nije imenovao, a koji je, nastavljaju, decenijama posmatrao akciju SAD u svojoj zemlji i koji je nezadovoljno konstatovao: „Amerikanci su jednostavno zaboravili na Kosovo.”

Petronijević kaže da se vidi da SAD polako napuštaju KiM i da otvaranje vojne baze u Albaniji znači premeštanje na Jadransku obalu. „Pitanje za naše komšije kosmetske Albance je šta misle da će se dogoditi kada više ne bude bilo baze ’Bondstil’. A to je samo pitanje vremena, jer su izvukli korist koju su mogli i otišli. Njih više ne zanima šta će tamo posle biti. Da li neko zna šta se dešava u Avganistanu – koliko je stotina hiljada ljudi pod torturom, a koliko je ubijeno? To nikoga ne interesuje”, konstatuje Petronijević.

Po većini objektivnih mera, američko angažovanje na KiM nije imalo mnogo uspeha. SAD su utrošile mnogo novca, ali pažljiviji pogled sugeriše da su prioriteti Vašingtona bili više zasnovani na kratkoročnim američkim poslovnim interesima nego na pružanju onoga što je zaista potrebno za razvoj. Najeklatantniji primer tog neuspeha je elektroenergetska infrastruktura gde snabdevanje KiM strujom i dalje zavisi od dve klimave elektrane na ugalj, od kojih je starija puštena u rad 1962. godine. Fabrike, koje se nalaze nedaleko od Prištine, smatraju se najprljavijim u Evropi, izbacuju stalan oblak smeđeg smoga koji je grad učinio jednim od najzagađenijih na kontinentu, navodi se u tekstu „Politika”. Dodaje se da, jednostavno rečeno, čak i nakon decenija američke pomoći i podrške, Kosovo ostaje „ekonomska i politička kanta”.

Uz to, stopa nezaposlenosti je među najgorim u Evropi, u proseku iznosi više od 27 procenata u deceniji do 2022, delom zato što mnogi ljudi rade na crno. Loši ekonomski izgledi podstakli su mlade ljude da masovno odlaze, a oko 800.000 njenih građana živi u inostranstvu, većina njih u drugim delovima Evrope. Iako mnogi šalju novac kući, egzodus je ostavio privredu zavisnom od doznaka, nepouzdanog i neodrživog izvora prihoda. Najbolji komentar na američku borbu protiv terorizma na društvenim mrežama dala je osoba koja se potpisala kao Džeronimo, koji je napisao: „Uvek postoji neka istina u onome – ’samo se šalim’. Uvek postoji neko znanje iza ’ne znam’. Uvek postoji velika senka skrivena iza ’istine’ koju objavljuju svetski mediji i skrivena bol iza onoga kada odu spasioci i kada kažemo ’dobro smo’.”

Proroković: Ukrajina je najveća praonica novca na svetu

Univerzitetski profesor i stručnjak za geopolitičke odnose Dušan Proroković ne bi poredio situaciju na KiM sa stanjem u Ukrajini. Za naš list navodi da smo na KiM imali dolazak „Behtela”, koji je gradio infrastrukturu, akvizicije Veslija Klarka i potpisivanje sporazuma s fondacijom Madlen Olbrajt. „Sistemskog dolaska američkih korporacija nije bilo, niti se na Kosovu prave neki enormni profiti. S druge strane, Ukrajina je najveća praonica novca na svetu. Trebaće godine, moguće i decenije, da se utvrde dimenzije ovoga što se dešava. U Ukrajinu se slivaju stotine milijardi evra, pri tome proces je netransparentan. Šta su tu krediti, šta su donacije, šta je javno-privatno partnerstvo? Tu se već vidi sistemski dolazak zapadnih korporacija, od Monsanta do Blek Roka, koje žele da stave šapu na resurse. A resursi u Ukrajini su kolosalni, to je žitnica Evrope, energetski džin, zemlja važna za tranzit i povezivanje Istoka i Zapada, severa Evrope i Bliskog istoka. U ovim, ratnim uslovima, s kooperativnim predsednikom, s razvaljenim institucijama, korporacije dobijaju ambijent za ostvarivanje enormnih profita”, kaže Proroković.

Navodi da je veliko pitanje šta će sa Ukrajinom biti, odnosno kako će mirovni sporazum ili sporazum o primirju izgledati. Kaže da su mogući enormni profiti, ali i da je rizik veliki. „Sav novac u Ukrajinu dolazi iz dolarske mase koja se neprestano uvećava, iz doštampavanja američke valute. Time se rizik za neposredne ulagače smanjuje, što bi jedan bivši crnogorski biznismen iz devedesetih rekao – to su ’jeftine pare’. Ali se povećava rizik za američku ekonomiju. Ukoliko politička rešenja ne budu u njihovom interesu, te stotine milijardi ostaju u sistemu bez realnog pokrića. Ukratko, korporacije pokušavaju da iskoriste situaciju i imaju podršku Federalnih rezervi za taj sistemski ulazak u Ukrajinu. Koliko će im to uspeti zavisi od nepredvidivih faktora političkog karaktera”, zaključuje Dušan Proroković.