„Koštana" pred niškom publikom

Narodno pozorište u Nišu obeležava 137. rođendan, premijerom kako i dolikuje dugovečnoj kući kulture. Večaras od 20 sati niška publika imaće svoj prvi susret sa novom postavkom dela „Koštana” Borisava Stankovića (Vranje, 31. mart 1876  ̶  Beograd, 22. oktobar 1927) u adaptaciji i režiji Jane Maričić. Scenograf je Miodrag Tabački, kostimograf Boris Čakširan, kompozitor Božidar Obradinović, dok scenski pokret radi  Miodrag Krčmarik.

– Kada me je direktor Narodnog pozorišta Niš iznenada, na terasi foajea, pozvao da režiram „Koštanu”, delovalo je kao da misli da je to tek tako: daj predstavu za Dan pozorišta, za tada nam treba. On je, međutim, znao da to nije tek tako, a ja sam znala šta sledi. Uplašeni, a hrabri; strastveni, duševni, bolećivi, vatreni; sumnjičavi, ali i radoznali, sirovi, žestoki, zbunjeni, nežni, ovi su glumci i protiv svog razuma pratili ritam mog instinkta. Zato oni, za razliku od ovih

Borinih, znaju: ja svaku svoju predstavu odbolujem. Hvala im što igraju tu tajnu, kaže Jana Maričić, koja je diplomirala pozorišnu i radio režiju na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Slavenka Saletovića i Ive Milošević. Režirala je u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, Beogradskom dramskom pozorištu, Bitef teatru, Pozorištu „Boško Buha”, Narodnom pozorištu u Somboru, Narodnom pozorištu u Subotici, Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu, Narodnom pozorištu u Kikindi, Knjaževsko-srpskom teatru u Kragujevcu...

U književni prostor Srbije, Borisav Stanković ulazi kao pripovedač 1899. godine, zbirkom „Iz starog jevanđelja”. Godinu dana kasnije, kako svedoči Milan Grol, Stanković, na nagovor dramaturga Narodnog pozorišta Dragomira Jankovića, razrađuje motiv iz pripovetke „Naš božić” o Fatimi, i piše dramski tekst „Koštana”.

Stankovićeva „Koštana” prvi put je prikazana u Narodnom pozorištu u Beogradu, 22. juna 1900. godine. Sam Stanković pisao je o prvim percepcijama predstave, naglašavajući da je drama „Koštana”, takođe, na pozornici prvi put propada zbog već ukorenjenog pogrešnog mišljenja kod publike: da sve što dođe iz južnih krajeva (Niš, Vranje, Leskovac) treba da je smešno i da je karikatura (Sremac)”. Međutim, posle više nego pozitivne kritike „O Koštani” Jovana Skerlića, 1901, nastavlja dalje Stanković, „ona postaje najpopularniji komad na pozornici”. Istorija srpskog pozorišta jasno pokazuje da je Stankovićeva „Koštana” i posle više od 100 godina od praizvedbe tu svoju popularnost zadržala.

Bora Stanković stvara dramu iz tradicije narodnih komada s pevanjem, koji su krajem 19. veka bili najpopularniji dramski žanr na pozorišnim scenama u Srbiji. Međutim, on na više načina izneverava kanone ovog žanra − od napuštanja sela kao mesta zbivanja, izneveravanja obaveznog srećnog završetka gde pobeđuju pravedni predstavnici patrijarhalnog morala”, do unošenja elemenata drame naturalizma, simbolizma i neoromantizma: posvećuje se dubljem psihološkom analiziranju likova, okruženim nenaklonjenom i represivnom urbanizovanom sredinom, nastalom prelaskom iz jedne u drugu sredinu, iz naturalne u novčanu privredu, iz patrijahalne u građansku kulturu.

Koštana, pevačica i igračica poverena je Uni Kostić, a u brojnoj glumačkoj ekipi u Nišu su i: Maja Vukojević Cvetković, Aleksandar Marinković, Danilo Milenković, Evgenija Stanković, Ivana Nedović,   Miloš Cvetković, Dejan Lilić, Natalija Jović, Nađa Nedović Tekinder, Nikolija Mičić, Petar Miljuš, Tu su i muzičari:

Aleksandar Stevanović,  (harmonika),Nenad Tančić (tarabuka), Vojkan Dobrosavljević (klarinet), Goran Savić (gitara) Predrag Branković (bas).