Go­di­šnji­ca ubi­stva pre­mi­je­ra Đin­đi­ća

Da­nas se na­vr­ša­va 21 go­di­na od ubi­stva srp­skog pre­mi­je­ra Zo­ra­na Đin­đi­ća. Nje­go­ve ubi­ce iz­dr­ža­va­ju ka­zne od 40 go­di­na za­tvo­ra, dok po­li­tič­ka po­za­di­na do da­nas ni­je ra­sve­tlje­na.

Pre­mi­je­ra Đin­đi­ća ubio je Zve­zdan Jo­va­no­vić, za­me­nik ko­man­dan­ta Je­di­ni­ce za spe­ci­jal­ne ope­ra­ci­je, a aten­tat je or­ga­ni­zo­vao Mi­lo­rad Ule­mek Le­gi­ja, ne­ka­da­šnji ko­man­dant te je­di­ni­ce, po­zna­te i kao „cr­ve­ne be­ret­ke”. U pla­ni­ra­nju zlo­či­na uče­stvo­vao je i „ze­mun­ski” klan, ta­da naj­moć­ni­ja kri­mi­nal­na gru­pa u dr­ža­vi, či­ji pri­pad­ni­ci ta­ko­đe iz­dr­ža­va­ju vi­še­de­ce­nij­ske ka­zne.

U tre­nut­ku ka­da je ula­zio u zgra­du Vla­de Sr­bi­je kroz dvo­ri­šni ulaz, Đin­đić je po­go­đen snaj­per­skim hi­cem u sr­ce, a nje­gov te­lo­hra­ni­telj Mi­lan Ve­ru­o­vić te­ško je ra­njen.

Pre­su­dom je utvr­đe­no da je Đin­đić ubi­jen za­to što je bio smet­nja kla­nu ko­ji je že­leo da spre­či hap­še­nje zbog ma­fi­ja­ških li­kvi­da­ci­ja u ko­ji­ma su uklo­ni­li mno­go­broj­ne su­par­ni­ke, kao i zbog ot­mi­ca vi­še imuć­nih oso­ba i mi­li­on­skih ot­ku­pa za nji­ho­ve ži­vo­te. Sme­tao je i oni­ma ko­ji su že­le­li da iz­beg­nu pro­ce­se pred su­dom za rat­ne zlo­či­ne u Ha­gu.

Srp­sko pra­vo­su­đe još ni­je da­lo od­go­vor o to­me ko su bi­li po­li­tič­ki na­lo­go­dav­ci aten­ta­ta na Đin­đi­ća. Na­kon što je pre­mi­jer ubi­jen, po­sto­ja­la je sum­nja da su u to­me uče­stvo­va­li i naj­bli­ži sa­rad­ni­ci ta­da­šnjeg pred­sed­ni­ka SRJ Vo­ji­sla­va Ko­štu­ni­ce iz vr­ha bez­bed­no­snih slu­žbi voj­ske i po­li­ci­je, ko­ji su bi­li uhap­še­ni zbog svo­jih kon­ta­ka­ta sa vo­đa­ma „ze­mun­skog” kla­na. Nji­ho­va ime­na bri­sa­na su iz op­tu­žni­ce i tu­ži­la­štvo se ka­sni­je ni­je ba­vi­lo nji­ho­vom ulo­gom u aten­ta­tu. U me­di­ji­ma se spe­ku­li­sa­lo da iza aten­ta­ta sto­je i stra­ne oba­ve­štaj­ne slu­žbe.

Go­di­na­ma po­sle iz­ri­ca­nja pre­su­de oni­ma ko­ji su ubi­li Đin­đi­ća su­di­lo se ko­man­di JSO zbog op­tu­žbi za oru­ža­nu po­bu­nu, u no­vem­bru 2001. Do­la­zak te­ško na­o­ru­ža­nih pri­pad­ni­ka u to vre­me elit­ne po­li­cij­ske je­di­ni­ce u Be­o­grad i blo­ka­da „Ga­ze­le”, jav­na po­dr­ška Ko­štu­ni­či­nog DSS-a i Đin­đi­ćev pri­sta­nak da sme­ni ru­ko­vod­stvo BIA ka­ko bi se „cr­ve­ne be­ret­ke” vra­ti­le u ba­zu, mno­gi su ka­sni­je raz­u­me­li kao po­li­tič­ki uvod u ubi­stvo Đin­đi­ća. Taj po­stu­pak okon­čan je oslo­ba­đa­ju­ćom pre­su­dom.

Za vre­me man­da­ta pre­mi­je­ra Đin­đi­ća, jed­nog od osni­va­ča De­mo­krat­ske stran­ke, po­kre­nut je pro­ces de­mo­krat­skih pro­me­na, eko­nom­skih i so­ci­jal­nih re­for­mi u dr­ža­vi ra­zo­re­noj ra­to­vi­ma, NA­TO bom­bar­do­va­njem, ko­rup­ci­jom i te­škom eko­nom­skom kri­zom. Na funk­ci­ji pred­sed­ni­ka vla­de Đin­đić je pro­veo 25 me­se­ci. Za­la­gao se za ra­sve­tlja­va­nje po­li­tič­kih zlo­či­na u Sr­bi­ji i za sa­rad­nju s Ha­škim tri­bu­na­lom. Tom su­du iz­ru­če­no je vi­še op­tu­že­ni­ka, a me­đu nji­ma i biv­ši pred­sed­nik SRJ Slo­bo­dan Mi­lo­še­vić.