Slučaj „srećnog mrtvaca"

Javnosti je poznata čitava saga o Branislavu Lečiću i optužbama koje su na njegov račun iznele Danijela Štajnfeld i Merima Isaković. Nakon što se pokazalo da su optužbe Danijele Štajnfeld netačne, kao i da Merima Isaković nije baš sve rekla o događajima koje je iz nekih neobičnih, navodno filantropskih, razloga skrivala bezmalo pola stoleća odlučna da abolira, ali i kazni ako se „manijaku” slučaj ponovi; Branislav Lečić je u našoj javnosti postao nešto što nema uporednika. On je za većinu neosuđeni krivac. Možda su mu sociološki najsličniji oni ljudi (sa čijim patnjama i konačnom sudbinom naravno nije moguće uporediti kob niti jednog našeg savremenika), koje je Sajmon Sibag Montefjore nazvao „srećnim mrtvacima” – višegodišnji zatočenici Staljinovih kazamata koje bi odjednom oslobodili bez osude, ali i bez bilo kakve rehabilitacije.

Mediji, kakav je recimo „Nedeljnik”, nisu posvetili niti delić one infernalne energije i kvadratnih metara papira (koji su uložili u Lečićevo sahranjivanje), ne bi li svoje čitatelje obavestili makar o tome zašto je neko ko je bio toliko kriv pa je zavređivao naslovne stranice sada na slobodi i nije optužen. Za rehabilitaciju se pobrinuo sam Lečić, koji je pod stare dane pošao po režimskim medijima, gde je govorio i ponešto što nema veze s njegovim slučajem ili umetnošću, već s politikom. Time se u određenim krugovima još više kompromitovao. Jer kod nas danas prvo pitamo ko je krivac, pa tek potom šta je njegovo nedelo. Tako je spomenuti „Nedeljnik” posvetio mnogo pažnje nekrologu glumca koji je bio pravosnažno osuđen za ubistvo. Opet su zvali Isakovićevu, ona je o preminulom svedočila, kako je i red, sve najbolje. Lečić nije osuđen, a preminuli glumac, koji je ubio, jeste. Mada, treba reći, on nije ubio nekog nama poznatog, subalternog, transrodnog, mlađu koleginicu... Nego neke tamo anonimne „primitivce”, „nasilnike”. Slično je bilo s tronutošću ovog dela javnosti zbog situacije u kojoj se nalazio glumac koji je bio sudski osuđen zato što je obljubio maloletnika.

Lečića su u međuvremenu izbacili iz žirija nekakvog festivala u Brčko distriktu. Obrazloženje je izostalo: gadljivi umetnici iz regiona samo su indignirano napustili žiri u kome bi možda bio lepo primljen onaj koji spopada maloletnog dečaka. Ovih dana pročula se vest da je Branislav Lečić tužio Anđelu Jovanović, svoju mlađu koleginicu, zato što je odbila da nastupi zajedno s njim. Lečić veruje da mu je time uskratila pravo na rad.

Digla se bura. Čuli smo od u Srbiji omiljene Hrvatice da se Lečiću po osmehu vidi kakav je čovek. Okupile su se drugarice i aktivistkinje. Počevši od one koja je na početku rata u Bosni znala ko je kriv i toga se držala i kada su desetine silovanih Srpkinja, iz kazamata sarajevskih branitelja Ćele i Cace, već odavno zaboravljene, a ratnohuškačka RTS nikada nije reprizirala njihove potresne ispovesti date Tanji Peternek. Sve to zato što danas, kada radite protiv svog naroda i zalažete se za njegovo obespravljivanje, smesta postajete „slobodoumnik” tipa Voltera ili Tomasa Mana. Druga je pak javno hvalila izvesnu folk pevačicu kada je – otkrivši da je njen oženjeni ljubavnik, u slobodno vreme i u civilu general policije, imao još neku ljubavnicu – svom bivšem draganu vandalizovala automobil. Prateći Anđelu Jovanović, na ročište po privatnoj tužbi, njene drugarice su se grlile i držale za ruke – baš kao što to čine roditelji žrtava masovnog ubistva.

Moram da kažem da mi je sve to, čak i u slučaju da je Branislav Lečić baš sve ono što njegove mrziteljke misle da jeste, pre svega odvratno. Poštene građane od kriminalaca razlikuje jedno. Pošteni građani se ne svete, ne kleveću i sebe ne smatraju posebnim. Zločinci mogu da nas ubiju u trenu, da nas siluju pet minuta ili dva sata, da nam u mahu doslovno ukradu ili unište sve što za nas ima vrednost, ali mi pravdu tražimo i dobijamo na sudu. Mediji su važni i ne treba ih u toj borbi zanemariti, ali mesto presude nije pred kamerama. Ako neko ima loše uspomene, koje ne želi da predstavi sudu, onda on treba da napusti projekat i posao, a ne da traži da neosuđenom uskrate pravo na rad. Nebitno je kada je to učinjeno, da li je poslodavcu ili onome s kim ne želimo da radimo dato dovoljno vremena. U suprotnom, u svetu će kriv biti onaj ko je antipatičniji, ružniji, stariji, gluplji...

Niko nije kriv dok nije pravedno i pravosnažno osuđen. Bolje je da bude oslobođeno deset krivih, nego da bude osuđen jedan nevin. To su temelji pravde i pravne države modernog sveta. Njih podrivaju totalitarna snoviđenja lažnih levičara i pseudomanjinara koje su licencirali korporativni rušioci demokratije na Zapadu. Pravdu ne mogu da kroje arbitrarno oni koji su simpatični, lepi, slatki, svezubi i navodno nezaštićeni, jer mi smo deo pravne države, a ne učesnici jeftinog američkog rijalitija. Pitam njih, umišljene zapadnoljupce s mentalitetom neolitskih ljudi, da su Lečićeve stvarne ili navodne žrtve bile teške stotinu kilograma, da su bile krezube, bubuljičave, da su govorile nepravilno i imale mentalne smetnje, da li bi im posvetili i deo sadašnje pažnje.

Napredni klub

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista