Srbija protiv ekstremista

Od dana izbora do Dana državnosti, i od Dana državnosti do dana novih izbora, imali smo dva izborna produžetka, a sada smo na pragu „revanš” meča. Tokom njih zbilo se malo politike, ali mnogo pouka.

Prvi produžetak obeležili su protesti i ulični neredi, koje možemo opisati rečima: manjak podrške – višak agresije. Imali smo u „antifa” stilu fizički nasrtaj na institucije, na zgradu Starog dvora. Kažem, u „antifa” stilu, jer Skupština grada Beograda nikada nije bila simbol niti jedne vlasti ili režima, već simbol istorije i prestonice – ono na šta su samoproglašeni antifašisti nasrtali širom sveta. Svedočili smo i prizivanju „Majdana”, pri čemu probriselska politička klika nije demantovala da želi reprizu uličnog puča u Kijevu, već su nam u svojim feljtonima pojašnjavali zašto je on bio „neophodan”. Nisu izostale ni verbalne kamenice prema Srbiji i Srpstvu. Kamenice nisu promašile ni Srbe preko Drine. Skupština Republike Srbije zabeležila je, prvi put u svojoj istoriji, pokušaj da se zaustavi konstituisanje njenog novog saziva. Oni koji su više zagledani u tuđe zastave okrenuli su leđa svojoj.

U drugom produžetku „stvar” se vratila tamo gde je i lansirana: između Berlina, gde sa zvaničnom ratnom i antinarodnom politikom imaju problema i suverenistički orijentisani Nemci – i Brisela, gde se nalazi najpoznatija „fabrika” za proizvodnju uslova i ultimatuma Srbiji. Rezolucija Evropskog parlamenta protiv Srbije inicirana je odavde. Iz Beograda. Iz Srbije. I sadržala je više optužbi i kritika, uslova i pretnji, nego što bi to i srpski arhineprijatelj, Albin Kurti, uspeo da sastavi. Nije potrebno podsećati šta je to značilo u trenutku kada država Srbija u Savetu bezbednosti UN pali reflektore svetske javnosti ka Kosovu i Metohiji, povodom starog-novog pokušaja rušenja gnezda orlovog u našoj južnoj pokrajini.

U oba perioda produženog izbornog ciklusa pravljen je cirkus – i na ulicama, i u institucijama. Sada se suočavamo s novim izborima i starim pretnjama. I, ništa manje, sa starim izborom i novim izazovima. Probriselska opozicija više ne govori samo o „običnom”, već i o „drugačijem” bojkotu, koji podrazumeva fizičke sabotaže i diverzije na biračkim mestima. A to je, od slova do slova, puna definicija ekstremizma i ekstremističkog ponašanja. Sve ono što su na dugom vremenskom potezu pokušavali da „natovare” nama s desnice, iskrivljujući naše reči, sada otvoreno kažu da će činiti oni – na delu. Tako smo došli do situacije da podela pred nama više nije samo ideološka – ne biramo između Prve i Druge Srbije, nego između državotvornih snaga i ekstremističkih grupacija.

Biću sasvim precizna: nije Srbija jedina zemlja u kojoj je opozicija pretila ovakvim metodama (mada jeste jedna od retkih), ali je jedina u kojoj se ovakva retorika i metodi – otvoreno i bez pardona Ustavu i zakonu, legitimišu i promovišu kao poželjni, nužni, pa još i moralni.

Zato je vreme da desnica uzvrati udarac. Da li nas to vodi i do saradnje sa strankama vlasti, s kojima smo bili u političkim borbama na suprotnim stranama? Odgovor je: da. U našim međusobnim polemikama politike su stradale često, ali država i nacija nikad. Uostalom, jedan deo birača to je već učinio. Nisu patriotski opredeljeni samo oni birači koji su glasali za mene i nas, koji smo u politički prostor uveli termin „državotvorne snage”. Mnogo rodoljuba glasalo je i za vladajuću koaliciju, zbog opasne podele koja se prostire duž celog naroda.

Imamo obavezu da se nađemo na zajedničkim principima, da se saberemo oko zajedničkih vrednosti. Da branimo Srbiju od pritisaka spolja i jačamo kapacitete koje nam slabe iznutra. To činimo u trenutku kada oni, koji žele da stoluju u Beogradu kao marionete Brisela, napadaju i Srbe u Republici Srpskoj i Crnoj Gori, pokazuju nebrigu prema Srbima na KiM i u Severnoj Makedoniji. Na kraju, udruženim naporima moramo odgovoriti najvećem problemu svih zemalja Balkana: odlasku ljudi.

Naš izbor je da ostanemo u našoj kući. I u svojoj zemlji budemo svoji na svome.

*Predsednica Srpske stranke Zavetnici