Nisam mesija, al" se spremam

U sceni u filmu „Montevideo, Bog te video” načelnik policije Komatina (Sergej Trifunović) besno oslobađa iz zatvora fudbalere koji su pretukli Rada Pašića, sina Nikole Pašića. Načelnik Komatina bi ih rado zadržao u apsu dok se ne opamete, ali i sam zaljubljenik u fudbal, ne može da dozvoli da mu cela reprezentacija bude iza rešetaka umesto na terenu.

I dok fudbaleri izlaze na slobodu, u zatvoru ostaje njihov „saborac”, pijanac i anarhista (Bojan Žirović) koji dovikuje policiji da on nije tukao Pašića mlađeg. „Al’ se sprema.” Komatina naređuje čuvarima da ga više nikad ne hapse, jer je dosadio svojim izgredima od kojih nikome ne preti nikakva opasnost, a kamoli državi.

Ovo – „Nisam (tukao), al’ se spremam” dugo se održalo u srpskoj politici. Sigurno ga je bilo još u predratnoj, Pašićevoj Srbiji, o čemu nas kroz umetničku fikciju podseća „Montevideo”, a koliko ga je tek danas. I uvek je iza te parole jalova pretnja, što političkih kukavica, što gubitnika čiji je bes jednako veliki koliko i njihova nesposobnost da bilo šta urade. Najbolnije za ove marginalce je kada poveruju glasovima oko sebe da su baš oni – taj koga smo čekali, skoro pa Mesija.

Profesor Vladeta Janković, veteran srpske politike, a nedavno i sam jedan u dugom nizu game-changera, izdao je uputstvo opozicionarima kako da se okoriste o slučaj pevača Milana Topalovića – Topalka. „Mene oduševljava slučaj ovog pevača Topalovića. Njemu je pukao film i to je ono što opozicija mora da iskoristi”, kaže Janković, nesuđeni gradonačelnik Beograda, a baš „se spremao”.

Uglađeni i cinični profesor sigurno privatno prezire Topalka i njegov svet narodnjaka i rijalitija, ali javno to nikada neće reći. On će se samo pridružiti slavljenju Topalovića kao zvezde revolta, udarne pesnica pobune, čoveka koji treba da povede u promene. Otkako je pobesneo što su isekli njegov nastup u „Šarenici”, pa još kada je dao par intervjua opozicionim televizijama, besan na Vučića, a ustvari ljut što su mu presušile tezge po Srbiji, usijale su se opozicione kadrovske komisije. Njihova odluka je jasna – Topalka za predsednika!

U borbenom stilu vratila se na scenu, po ko zna koji put, Aida Ćorović, političarka nekada iz Demokratske stranke, nekada iz Pokreta slobodnih građana, ali uvek premazana zaštitnim slojem mirovnjačkog i NGO aktivizma.

U najnovijem kambeku u politički život, optužila je Vučića i njegovu savetnicu Suzanu Vasiljević da su hteli da je „ućutkaju” tako što su joj ponudili zaposlenje kada je prolazila kroz težak period. Suzana Vasiljević može da priča do sutra da je, kao poznanica, imala samo ljudsku nameru da joj pomogne u nevolji. Valjda je svima jasno da je zajedno s Vučićem imala paklenu ideju da konačno ućutkaju jednu Aidu Ćorović, tu tempiranu bombu koja još nije srušila Vučićev režim, „al’ se sprema”.

Nekako su pre par godina izdržali i udar Bojana Bosiljčića, novinara i urednika „stranog programa iz kulture RTS-a” (da li u RTS-u uopšte znaju da imaju ovaj program?) kada je u „Danasu” objavio da „odbija da bude topovsko meso režima”. Valjda je trebalo da podseća na „Optužujem” Emila Zole, i ovo Bosiljčićevo pismo u kojem odbija da savije kičmu bilo je komična pretenciozna poruka da se „sprema”, mada niko to od njega nije tražio.

Htela ne htela, vođa otpora Vučićevoj vladavini zamalo je postala i pevačica Seka Aleksić, jer je svojom podrškom opozicionim protestima bila viđena kao lider za kojim se toliko dugo traga. Popularna, omiljena, stručna u svom poslu, neukaljana politikom, bila je foto-robot vođe otpora koju je opoziciona tviter zajednica (ma šta to bilo) odmah lansirala za svog predvodnika.

U svoje vreme bio je to i Sergej Trifunović, drčan, energičan, zna i da opsuje. Baš takvog su ga mnogi videli kao spasonosno rešenje za lidera konačnog obračuna sa Vučićem. Sve dok se i ta regrutacija nije završila obostranim razočaranjem, povlačenjem glumca iz politike i naglim hlađenjem nekada oduševljene mase njegovih sledbenika.

Postojao je i Srđan Škoro, urednik u „Večernjim novostima”, koga su izbacili s posla zbog neke izjave na RTS-u gde je potkačio Vučića. I njega su lansirali u orbitu novih lidera kao žrtvu režima, a on je to prihvatio, dobijao je sate i sate na opozicionim televizijama i na uličnim protestima da poruči narodu šta ima. Nekada u rukovodstvu Pokreta slobodnih građana, danas je u koaliciji sa bivšim radikalima i izvodi performanse ispred Vučićeve kancelarije.

Jelena Karleuša je bila omiljena onda kada je podržala Paradu ponosa, naročito kada je na protestima opozicije digla glas protiv „cenzure i terora”, onda kada je bila na strani Čedomira Jovanovića i LDP-a. Svako od licemera koji je tada uživao u Karleušinom oštrom opozicionom jeziku i pristajao da im ona bude vođa nikada ne bi otišao na njen koncert. Zato su danas konačno iskreni kada joj na društvenim mrežama prete i vređaju je, jer podržava Vučića.

Koliko god da je tužna ova potera za spasiocem, ona je samo jedna pokvarena i prljava igra. Masa koja je frustrirana političkim neuspesima iz godine u godinu, čezne za duhom iz boce koji će preko noći i bez ikakvog truda da joj donese plen. Nebitno da li je to anonimus koga će da ubede da je izabran, ili je zvezda iz sveta koji im se gadi, ali je naš pošto dobro udara po vlasti. Kao što sve počne oduševljenim klicanjem – XY za predsednika, uvek se završi depresijom, pa do nove zanimacije sa nekim novim Topalkom, Aidom Ćorović ili Sekom Aleksić.

Ne postoji duh iz boce, ni mesija, ni „sveže lice” koje će da donese obrt. Osim ako verujete u bajke, i da one što se „spremaju” neko shvata ozbiljno.

Direktor Međunarodnog instituta za bezbednost

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista