Simbol pobede duha

26. SOLUN DOK

Solun  – U omanjem selu na visokim, slikovitim padinama Himalaja živi Viru, sićušni, krupnooki petogodišnji vragolan koji povremeno štapom ili pesnicama razrešava svoje probleme sa seoskim vršnjacima. Viru nije po prirodi agresivan, pesnice i štap su za njega često jedini način odbrane od nepodnošljivih verbalnih i fizičkih napada, na odbacivanje okoline i suštinskog neprihvatanja, jer Viru je „mešanac” – dete majke Indijke i oca Nepalca koji ih je odavno napustio. Kao takav on je ni kriv ni dužan omiljeno „strano telo” među indijskom decom. A deca, što poput sunđera upiju sve što okolo čuju i „pokupe” od odraslih, znaju da budu veoma surova.

Viru, čije ime na hindiju znači hrabar, centralna je figura izvanredno snimljenog (što ne čudi jer su oba reditelja studirala i kameru) i umetnički kvalitetnog, angažovanog dugometražnog dokumentarnog filma „Dok ne poletim” autorskog tandema Kaniške Sontalie i Sideša Šetua, koji se takmiči u programu „Sledeća generacija” na 26. TIDF u Solunu. Pet godina su oni pratili i snimali odrastanje Virua i njegovu svakodnevnu borbu sa svojim indijsko-nepalskim identitetom. Njihova kamera svedoči i o nemilosrdnom ismevanju zbog fizičkog nasleđa njegovog oca, ali i ponižavanju njegove slabovide majke što u dečaku pojačava osećaj povređenosti i bespomoćnosti. U tim planinskim vrletima njegovo srce je ipak steklo otpornost, a um nepopustljivost, najviše zbog čestog bekstva od stvarnosti u maštoviti unutrašnji svet naseljen bogovima i demonima, u kojem on nepogrešivo kuje sopstveni moralni kompas. Viruovo utočište postaje priroda koja ga okružuje i u kojoj sanja o prijateljstvu sa pticama diveći se njihovoj slobodi i taj san ga ne napušta ni kada se sa majkom nastanjuje usred šume posle nestanka njihovog doma usled razornih poplava.

Autori Kaniška i Sideš sa takvom finoćom i preciznošću „love” u kadru i Viruovu nepokolebljivu nadu i odlučnost da se ne slomi nego da ide napred sve dok i sam ne poleti. Oni sa konceptom filma o autsajederu stižu do gigantske priče o pobedi nad etničkom diskriminacijom i snazi strpljivog samootkrivanja i samopoštovanja. Viru postaje simbol životnog koračanja napred i simbol pobede duha. U trenucima dečakovog polaska u školu njegov život dobija uzbudljiv preokret. Osim što je inteligentno dete i dobar učenik, ispostavlja se da je, onako mali, brz i okretan, veoma talentovan i u kontaktnom sportu kabadi. I deca se oko njega menjaju. Viru za njih više nije „nepalski lopov” već omiljeni školski drug koji će predstavljati selo na državnom kabadi šampionatu školskih timova na kojem će svojom čvrstom odlučnošću dovesti svoj tim do pobede.

Ovaj trijumf uliva uverenje Viruu da može da savlada svaku prepreku koja mu se nađe na putu, a njegova priča filmskim autorima je poslužila za dirljiv podsetnik da svaki pojedinac, bez obzira na poreklo, poseduje potencijal da se uzdigne i postigne veličinu. Kaniška Sontalia i Sideš Šetu pojašnjavaju u Solunu da „Indija i Nepal imaju otvorenu granicu bez viznih režima, ali zbog neizvesne ekonomske i političke situacije, Nepalci koji žive u Indiji suočavaju se sa rasnom diskriminacijom čiji uticaj, posebno na mlađe generacije, može doneti veliku štetu njihovoj budućnosti”.

Iako je njihov film fokusiran na indijsko-nepalski problem on i te kako ima univerzalnu poruku. U današnjem svetu podela ima oko 280 miliona migranata koji žive zapravo u tuđini i bivaju izloženi svemu onome čemu je bio izložen i maleni Viru. Snimanje filma „Dok ne poletim” za Sontaliu i Šetua označava i početak njihove karijere dokumentarista (do sada su se bavili režijom, produkcijom kratkih filmova i novinarskih reportaža).

„Naše iskustvo života kao pojedinaca smeđih lica na različitim kontinentima, pomoglo nam je da razumemo uticaj profilisanja autsajdera”, kažu oni i dodaju: „Naša dva individualna stila se spajaju i pomažu u stvaranju atmosfere filma. Ova ravnoteža je bila ključna  i u odnosu sa našim malenim filmskim junakom. Sideš je dečaku bio više kao prijatelj sa kojim je delio svoj avanturistički i divlji svet, dok sam ja više ličila na stariju sestru sa kojom je Viru govorio o svojim unutrašnjim mislima i osećanjima.”

Sudeći po reakcijama i domaće i inostrane publike na solunskom festivalu njihov film „Dok ne poletim” dopreo je i do srca i do uma. Poruka je primljena i čvrsto prihvaćena, baš kao što je čvrsto i autorsko uverenje da „ova priča podiže vrednosti koje svi delimo: poštovanje, dostojanstvo, preispitivanje sopstvenog života, razmišljanje o strancima, izbeglicama i pojedincima sa mešovitim identitetom.” Stoga lokalna himalajska priča lako prevazilazi granice i postaje međunarodna priča koja se obraća publici širom sveta. Ipak smo svi mi samo ljudi, zar ne?