Ženke vole pametne

Kada biraju parnjaka s kojim će se spariti ženke zebraste zebe odaberu mužjake s najumilnijim cvrkutom, jer takav dar ukazuje na umnu obdarenost.

Neltje Bogert s Makgil univerziteta u Montrealu (Kanada) otkrio je da su izabranici koji su iz svojih glasnih žica izvijali najsloženije napeve bili veoma brzi u pronalaženju hrane. Ženke koriste složenu pesmu kao nagoveštaj koliko je mužjak pametan. Nekoliko prethodnih istraživanja obelodanilo je ženke više vole mužjake koji pevaju dugačke i zahtevne melodije.

Najnovije izučavanje prva je provera zamisli da su kitnjasti zvuci svojevrstan odraz veće svekupne oštroumnosti. Snimljeno je pojanje 27 mužjaka zebraste zebe; iznova se svaki oglasio jedinstvenim pojem koliko god puta brojali. Naučnici su potom raščlanili pesme da bi sračunali od koliko su najjednostavnijih „zvučnih ciglica” sastavljene. Razvrstali su ih od najskromnijih osam do najkitnjastijih 19.

Zatim su ih suočili sa zagonetkom: u malim udubljenjima sakriveno je zrnevlje prosa na drvenoj tabli, valjalo je zaviriti, pronaći ga i pojesti. Jedne su sve to odgonetnule u četiri, druge ni posle 17 pokušaja.

Cvrkutanje i hrana

Ptice s bogatijim cvrkutom ispunili su zadatak u manje koraka. Neltje Bogert primećuje da ženke, upravo, tragaju za mužjacima sposobnim da opažaju i iščeprkaju hranu u šumskom gustišu ili mulju je zbog koje ih ženke traže; veština kojom će prehraniti svoje piliće i preneti im gene umešnih nalazača.

To je prvi, veoma važan ogled u kojem je ustanovljena veza između pevanja i pojedinih pojavnih oblika saznavanja, naglašava Stiv Novicki, proučavalac ptičjeg ponašanja na Univerzitetu Djuk. Dvojica istraživača se nadaju da će to ubuduće udruženim snagama izučavati, naročito odnos između crvtkutanja i pametnog vladanja u divljini. Ženke jedino zanima koliko ste pametni, dodaje Stiv Novicki, a ja kao naučnik želim da razumem tu poruku.

Još od vremena Čarlsa Darvina evolucioni biolozi su se pitali otkuda tolika raznolikost u pojedinim rodovima. Uobičajeno tumačenje: viša stopa različitosti odražava porast ekoloških mogućnosti koji vodi brzom prilagodljivom grananju stabla – od zajedničkog praoca do potomaka. Knjiški primer „oca evolucije” su zebe sa Galapagosa čiji je predak donet na ovo ostrvlje bez takmaca: ubrzano se razgranalo 13 vrsta, svaka svikla da jede hranu koja joj je bila dostupna.

Mnogi su pomislili da su se takve preteče, u stvari, zadesile u pravo vreme na pravom mestu iskoristivši sva preimućstva sredine. Da li je moguće da biološko raznovrsje zavisi i od odlika predačke vrste koja se tu zatekla?

Otkuda i svrake?

Najskorašnjije izučavanje podržava ovu pretpostavku nagovešćujući da je imanje velikog mozga olakšalo evoluciono razdvajanje pojedinih ptičjih rodova. Pre više od dve decenije to su predložili Džef Vajlis, Alen Vilson i Džozef Kunke. Od tada je sakupljeno mnoštvo potvrda da su životinje s većim mozgovima u odnosu na celo telo ovladale veštinama menjanja vlastitog ponašanja učeći i uvodeći novine, zbog čega su lakše zaposedale nova područja i koristile drugačije izvore ishrane.

Uloga mozga u prilagođavajućem razlikovanju ostala je protivrečna, najviše zbog teškoća u dokazivanju da su se ovakve životinje brže menjale (evoluirale).

Ekolog Danijel Sol, s Nezavisnog univerziteta u Barseloni (Španija), i Trevor Prajs, sa Univerziteta u Čikagu (SAD), izložili su nedavno ubedljive nalaze u časopisu „Ameriken nejčerelist”. Proučili su 7.209 ptičjih vrsta (predstavljaju 75 odsto svih) i uočili najveće promene u veličini tela kod onih s većim mozgom, što se nije očekivalo. U to nabrajanje su uključeni: detlići, papagaji, sove, vrane, lirašice i kljunorošci.

Ne lezi vraže, na Gete univerzitetu u Frankfurtu Helmut Prior je, kako je minulih dana objavljeno (PLoS Biology), izveo opit u kojem je pokazao da svraka sebe prepoznaje u ogledalu, a to se doskora pripisavalo samo primatima. U stotinama proverama do sada su to prolazili ljudi, čovekoliki majmuni, delfini i azijski slonovi.

Pomenuta „pernata brbljivica” se, inače, ne odlikuje velikim mozgom!