Šok za „Tiktok"

Aleksandar Apostolovski

Primetio sam da me moj mobilni telefon već duže vreme špijunira, preko svog operativca „Gugla”. Kad god pomenem neki automobil, sutradan me njegov proizvođač zasipa oglasima, kao da sam doleteo iz pustinje sa vrećama petrodolara. Ako uđem u šoping-mol, danima posle toga nemam mira. Svi brendovi ovog sveta šalju mi ponude, a sniženja se podrazumevaju. Jedno od rešenja je da nabavim neki muzejski primerak mobilnog telefona, valjda se najviše traži neka „nokija” iz informatičke praistorije. Stara je dvadesetak godina. Ali ako izguglam kako se zove ta spravica, „nokija” će mi odmah zakucati na informatička vrata, sa vlasnikom „Majkrosoftom”, koji je kupio još 2013. Zar da braća Finci upravljaju najvećom aj-ti kompanijom sveta? Neće moći, rođaci.

Direktor FBI Christopher Wray, dakle, nije otkrio toplu vodu, kada je na svedočenju u Kongresu pre nekoliko dana rekao da „Tiktok” predstavlja opasnost po američku nacionalnu bezbednost i da bi mogao biti zabranjen ako se kompanija „Bajt dens” vlasnički ne odvoji od njegovog poslovanja. Uzbuna u Americi, gle čuda, u izbornoj godini, podignuta je na najviši stepen, jer je vlasnik pomenute aplikacije kineska kompanija, pa je šef američke tajne službe predložio hitno odvajanje „Tiktoka” od kineske vlade, sumnjičeći zvanični Peking da poseduje sve informacije prikupljene na ovoj mreži. Zastupnički dom američkog Kongresa odmah je usvojio zakonski predlog koji bi mogao dovesti do zabrane korišćenja društvene mreže „Tiktok” u Americi.

Kako ova društvena mreža ima 170 miliona korisnika u SAD, eto gungule. I republikanski i demokratski zastupnici su zabrinuti da bi kineska vlada preko „Tiktoka” mogla da prikuplja podatke korisnika, da ih špijunira ili politički utiče na korisnike. Odakle im je tako nešto palo na pamet i prosvetlilo ih, kao kada je Njutna tresnula jabuka u glavu? Nije teško odgonetnuti ovaj šok za „Tiktok”. Zato što sve aplikacije usisavaju lične podatke korisnika i negde ih skladište. Kina je, recimo, podigla veliki informatički zid i kad kročite na njeno tlo, možete da odmorite dušu od „Tvitera”, „Fejsbuka”, „Gugla”, da ne nabrajam dalje, uz mogućnost dozvole da aktivirate izvesnu ilegalnu aplikaciju koja je, opet, pod kontrolom kineskih državnih organa, pa će se lako otkriti šta ste tipkali u slobodno vreme.

Amerikanci su se verovatno setili sredine maja 2011, kada je Erik Šmit došao na čelo „Gugla” i odmah posetio Džulijana Asanža, koji se tada nalazio u kućnom pritvoru, u ruralnom delu Norfoka, udaljenom tri sata vožnje od Londona. Čak su i za Asanža momci iz Silicijumske doline bili dobro skriveni pod dečačkim duksevima sa kapuljačama. Šmit je otvorio oči Asanžu, došavši zajedno sa Džaredom Koenom, direktorom „Gugl ideja”, sektorom koji bi se mogao opisati kao trust mozgova. U svojoj knjizi „Kad je ’Gugl’ sreo Vikiliks”, Asanž je i sam bio iznenađen Koenovom biografijom. Pre dolaska u „Gugl” 2010, radio je u Stejt departmentu tokom vladavine dve američke administracije, a doveden je na dvor iz sveta tinktenk organizacija i instituta za kreiranje politika.

Koen je bio viši savetnik državnim sekretarkama Kondolizi Rajs i Hilari Klinton, zadužen da sve novine iz Silicijumske doline uvodi u političke krugove i pretvara ih u prelepe retoričke zavrzlame. Onda se Asanž bacio na istraživanje, pa mu je sinulo da je na ličnoj stranici Koena, kao člana osoblja Saveta za spoljne poslove, pisalo da su njegove stručne oblasti „terorizam, radikalizacija, uticaj tehnologija za povezivanje na državništvo 21. veka i Iran”. To su bili javni podaci, samo ih je trebalo uvezati i mućnuti glavom, jer su Šmit i Koen pre posete Asanžu napisali tekst za „Foren avers”, list Saveta za spoljne odnose, gde su nahvalili potencijal tehnologija Silicijumske doline kao instrument spoljne politike SAD.

Manje od dva meseca nakon objavljivanja tog teksta, u februaru 2011, egipatski predsednik Hosni Mubarak je zbačen s vlasti. I sama Hilari Klinton je egipatsku revoluciju predstavila kao trijumf američkih tehnoloških korporacija, a kasnije i Stejt departmenta. Šmit i Koen su tako obeležili svoju teritoriju uticaja, kao tvorci „Imperije uma”, pa su članak želeli da pretoče u knjigu, zbog koje su započeli razgovore sa poznatim imenima globalne tehnologije i globalne moći. Zato su došli kod Asanža. Na osnovu razgovora sa njim, Šmit i Koen su objavili knjigu „Novo digitalno doba”, dok je Asanž na osnovu snimljenog razgovora objavio svoju knjigu „Kad je ’Gugl’ sreo Vikiliks”. Ukratko, po oceni Asanža, Šmit i Koen nisu bili samo ’Guglovi’ izaslanici već mnogo više od toga. Bili su glas spoljnopolitičkog establišmenta SAD.

Kakve veze ove dve knjige imaju veze sa pokušajem vlade SAD da ugasi „Tiktok” ili da ova aplikacija pod hitno promeni kineskog vlasnika? Naravno da su Kinezi shvatili da se istinski rat ne vodi na zemlji ili na Pacifiku, već u digitalnoj sferi takozvanih „tra-la-la” društvenih mreža. Ni Rusi nisu sedeli skrštenih ruku i tešili se votkom, već su stvorili Telegram. S tim što su Kinezi, stvarajući „Tiktok”, kao i uvek bili zagledani u budućnost, osvajajući generaciju zed, kao konkurenciji „Instagramu”, čiji je vlasnik Mark Zakenberg, tvorac „Fejsbuka”. Priča se da je Mark blizak Pentagonu.

Da li će američka vlada uspeti da ugasi „Tiktok”? Kineska kompanija „Bajt dens”, odmah je pokrenula masovno lobiranje kako bi se sprečilo donošenje zakona uz argument da bi on prekršio Prvi amandman o slobodi govora i tako naneo štetu za 170 miliona korisnika u Americi, uz pojašnjenje da bi to nanelo štetu hiljadama malih kompanija koje su u poslovanju oslonjene na „Tiktok”.

Već se čuju prvi glasovi otpora. Zar da tiktokerke i tiktokeri, što je postalo očigledno unosno zanimanje, ostanu bez pratilaca? Zar su džabe krečili? Jedna od njih je slavna manekenka Emili Ratajovski, koja ima 2,7 miliona pratilaca. Iako dominiraju njene objave u kupaćim kostimima, lepa Emili je udarila kontru Vašingtonu i objavila da „Tiktok” skuplja podatke na isti način kao i američke kompanije „Meta” ili „Epl”.

Da zavrzlama postane još veća, potrudio se i tim američkog predsednika Džoa Bajdena. Ni Džo nije ostao imun na uticaj „Tiktoka” i nedavno je počeo da ga koristi za svoju predsedničku kampanju. Ako Kongres usvoji predlog zakona o zabrani, Bajden je rekao da će ga potpisati. Do tada će objavljivati tiktokove.

Ali čak i da dođe do kontracenzure u Americi, ili krene savezničko gašenje „Tiktoka”, kako kontrolisati svoje mobilne telefone? U nešto morate da gledate. Prijatelj mi se žali da aparat najnovije generacije sam pravi svoje video klipove, ne pitajući ga za autorstvo. Verovatno kontroliše istorijat telefonskih razgovora moga prijatelja, poruke koje prima i šalje, njegova prethodna videa i pretraživanja. Telefon je postao njegov lični Frojd. Ušao je u sferu njegovog podsvesnog i preuzeo mu je kako telefon, tako i život.

Ako mislite da fantaziram, citiraću sadašnjeg direktora „Gugla” i „Alfabeta” Sundara Pičaija. Čovek noćima ne spava zbog veštačke inteligencije. Smatra je najvažnijom stvari koju je čovek smislio, važnijom i od vatre i od struje. Za njenu kontrolu on predlaže međunarodne sporazume poput onih za kontrolu nuklearnog oružja. Očigledno je pametan tip.

Šta ako, kojim slučajem, telefon koji ima moj prijatelj, poseduje neko od lidera nuklearnih sila? I dok on spava, telefon se sam aktivira, nazove načelnika generalštaba i naredi mu: pokreni vazdušne snage, treba mi dobar post!