Srbi su neizostavan deo naučnih skupova u SAD

Kada uporedimo školstvo Srbije i Sjedinjenih Američkih Država – naš sistem pruža bolje teorijsko znanje. Nakon što kod nas postanete diplomirani fizičar, „potkovaniji” ste nego vaš kolega preko Atlantika, kaže na početku razgovora za „Politiku” dr Ilija Zeljković, redovni profesor na Koledžu Boston.

– U Americi je fokus na širokom obrazovanju, jer ste primorani da idete na obavezne časove španskog, teologije i raznih drugih stvari, iako ste fizičar. Međutim, na postdiplomskim studijama, kada počnete da radite eksperimente velika je razlika. U Srbiji ne postoje uslovi da se radi skupa eksperimentalna fizika od nekoliko miliona dolara, gde se na primer koristi tečni helijum – kaže Zeljković, kome je nedavno u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti uručena nagrada Fondacije „Prof. dr Marko V. Jarić” za 2023. godinu.

Ovo priznanje, koje se u javnosti često naziva i „srpskim Nobelom za fiziku”, prethodne godine dobio je Marko Lončar, takođe profesor na Fakultetu tehničkih i primenjenih nauka Univerziteta Harvard. To svedoči o tome da Ujka Sem ne ceni samo Srbe u NBA ligi već i one čije su lopte atomi i molekuli.

– Naših je ljudi u Americi puno i dosta njih se bavi fizikom, pa na naučnim konferencijama uvek nađem srpsko društvo. Kada pogledamo ko je sve dobio ovu nagradu u prošlosti, vidimo da dosta njih dolazi sa univerziteta Harvard, Masačusets, Boston… Konkretno, Marka Lončara sam upoznao na Harvardu, on je tada bio profesor, a ja student. Ipak, radimo malo drugačije stvari, te nemamo puno poklapanja u profesionalnom smislu – ističe Zeljković. S obzirom na to da je u kontaktu sa kolegama našeg porekla u inostranstvu, smatra da postoji dobra šansa za partnerstvo srpskih naučnika u dijaspori sa institucijama u zemlji.

Ovogodišnji laureat nagrade „Marko Jarić” je, prema jednoglasnoj odluci žirija, priznanje zaslužio zbog izuzetnih doprinosa proučavanja jako korelisanih superprovodnih materijala na bazi kurpata i kristalnih topoloških izolatora, kao i proučavanju superprovodnika sa Kagome kristalnom rešetkom. Gotovo svi prisutni u Svečanoj sali SANU na dodeli nagrade, sem akademika i stručnjaka u prvim redovima, stavili su prst na čelo kada su ovo čuli. Ipak, Zeljković je prostim primerom za naš list pojasnio na čemu se bazira njegov rad.

– Svi znamo da je sijalica vruća kada upalimo struju. Ta toplota je energija koju gubimo. Oko 30 odsto gubitaka nastaje kada se energija sprovodi u struju od mesta gde se proizvodi, pa do potrošača. Kada bismo te žice zamenili superprovodnicima koji mogu da funkcionišu na sobnoj temperaturi ne bismo gubili energiju uopšte i stvorili bismo revoluciju u energetskom sistemu. Glavna prepreka, za sada, jeste to što superprovodnici rade na daleko nižim temperaturama: od četiri do 50 Kelvina – objašnjava Zeljković.

On je nakon završetka Matematičke gimnazije u Beogradu otišao u SAD, gde je diplomirao na studijama fizike i računarstva na Univerzitetu Vašington u Sent Luisu, a posle i odbranio doktorsku disertaciju na Harvardu. Prema njegovim rečima, „srpski Nobel za fiziku” mu je tako upotpunio jedan krug.

– Iz Srbije sam otišao kao mladić koji je želeo da postane naučnik. Tada nisam znao kuda će me taj put odvesti. Sada, 20 godina kasnije, ovde sam kao fizičar koji je nešto postigao – kaže Zeljković. Na pitanje da li povratak u nekom narednom ciklusu života može postati trajan, kaže da se to nikad ne zna. I obećava da će ubuduće češće boraviti u rodnoj zemlji.

– Moja sestra od tetke, koja je profesor na Harvardu, nedavno je kupila stan ovde i dolazi svakog meseca. Videćemo šta mene čeka – zaključio je Zeljković kroz osmeh.