Recepti za starinske kolače u Kongresnoj biblioteci SAD

Crepaja – Kada se u Crepaji priča o poslasticama, zabranjeno je pominjati ketering uslugu i fensi kolače, jer se ovde mese samo oni banatski, domaći. Od tog „materijala” ovdašnje vredne domaćice zgotovile su i literaturu, takvu da se smesti među korice knjige „Starinski recepti”, koja se našla na policama Kongresne biblioteke Sjedinjenih Američkih Država u Vašingtonu. Sa te adrese u Udruženje žena „Crepajke” stiglo je ovih dana pismo zahvalnosti kojim se, kako se navodi, „odaje priznanje njihovom trudu u ime Kongresne biblioteke i bibliotekarke dr Karli Hejden, „uz duboku zahvalnost na prijemu naslova koji je odličan dodatak našoj zbirci”.

„To je ogroman uspeh za jedno malo udruženje. Činjenica da recepte koje smo mi sačuvale od majki i baka sada mogu da pročitaju i korisnici Kongresne biblioteke velika je čast i priznanje. Verujemo da će najviše biti od koristi našim ljudima, ali se bojim da tamo u Americi nemaju pravog materijala i sirovinu da umese banatske starinske kolače”, u šali kaže za „Politiku” Verica Birovljev Tekijaški, predsednica „Crepajki”. Ovo maleno udruženje je sa starim slatkim patentom 2017. postalo član Federacije klubova Uneska Srbije u Evropi.

Od početka su, dodaje naša sagovornica, Crepajke mešale posao i zadovoljstvo. Svoju misiju su tako ozbiljno shvatile da nema nedelje a da ne učestvuju ili prirede neki događaj. Tako crepajačkih slatkiša ima i na kolonijama slikara, mobama, kosidbama i raznovrsnim takmičenjima. Vredne ženice namerne su da očuvaju tradiciju i običaje, najpre u svom domu, pa i dalje, da se pokažu. Prijemu u porodicu Uneska kumovao je jedan televizijski nastup, prikazivanje njihovog banatskog fruštuka i čuvenih starinskih kolača. Oblatne, one klasične sa mlekom, kifle „na tuluzinu”, ali i vez, tkanje, pesništvo, slikanje, pa i prikazivanje kako su se nekada Sose oblačile – u cicane suknje, pa preko kecelja, bluza dugih rukava, štrikane čarape i banatski kožni opanci – zapali su za oko Federaciji Uneska, iz koje je stigla Povelja o prijemu „za očuvanje etičkih i moralnih normi, kao i negovanje kulturne baštine”.

„Svaka majstorica u kuhinji zna da od jednog testa može da ispadne više vrsta kolača: gurabije, grancle, kiflice, pužići… Različit ukus i izgled daje samo oblik, razni dodaci i glazure. Šaroliko, jeftino i izdašno, jer nekada su porodice bile velike, pa se moralo napraviti mnogo hrane a da nije skupa. Slatko se spremalo samo za svečane prilike, za Božić i Uskrs, ili za jedini paorski dan odmora, kada su na astalu bili oni nedeljni kolači. Lenja pita bila je obavezna za vreme berbe kukuruza. Naše bake nisu imale prašak za pecivo, niti vanilin-šećer. Umesto toga su koristile sodu bikarbonu, sankaladu i cimet, a od ostalog materijala raspolagale su puterom, orasima, rogačem, pekmezom, makom, medom...”, objašnjava Verica Birovljev Tekijaški iz Udruženja žena „Crepajke”. Ovo udruženje okuplja desetak članica, koje se sastaju svake nedelje dva puta u prostorijama ovdašnjeg javnog komunalnog preduzeća.

Nedeljom se uglavnom druže i prave „ratne” planove, koja će šta da radi, umesi i ponese kada se spremaju za novi nastup, dok se četvrtkom bave ručnim radovima. Jedne vezu, druge pletu, heklaju razne korpice, slikaju na staklu… Zbog nedostatka prostora po kućama brižno čuvaju etno predmete, posuđe, mašine za pravljenje bombona, cedke, a posebno retku komlovaru. To je korpa od pruća za komlov, koji se koristi kao kvasac za mešenje hleba. Po šifonjerima su i zahvalnice, diplome, pehari, medalje za humanitarni rad, jer sve što naprave odlazi u narodne kuhinje.