Poeta slovenske krvi iz šehera Užica

Užice – „Postoji mnogo rukopisa i tragova o srednjovekovnoj i poznijoj istoriji varoši Užice, posebno iz vremena osmanske dominacije. Po mnogima, Užice je šeher, varoš sa više javnih i privatnih građevina, džamija, medresa, tekija i drugih gradskih objekata. Međutim, malo je ili nema pomena o književnicima, slikarima, zografima iz tog doba, onima koji su duhom stvaranja ostali u sećanju generacija koje dolaze. Jedan od njih je znameniti pesnik i književnik Alaudin Užičanin, poznatiji kao Sabit Užičanin, rođen u Užicu u 17. stoleću. Rešetke zaborava prekrile su njihova dela i duh njihovog stvaranja. Ima li savremeno Užice pravo da zaboravi ove velikane rođene u ovoj varoši u nekom drugom vremenu, vaktu, zemanu? Nema, reći će svi oni kojima duh stvaranja nešto znači...”

Ovo u najnovijem broju časopisa „Istorijska baština” (koji izdaje Istorijski arhiv Užice) piše Dragiša Milosavljević, istoričar umetnosti sa mnoštvom objavljenih knjiga o kulturnom nasleđu jugozapadne Srbije. Podseća on da je sredinom 17. veka pisac Hadži Kalfa opisao ovu varoš (nazivajući je tada Uzidža) da se nalazi u duguljastoj dolini, sa tvrdim gradom iznad reke, s malo njiva, ali vrlo mnogo bašti, te da „liči na Meku”. Pominje Milosavljević i zapise Evlije Čelebije iz poznijeg vremena da su meštani Užica „čisti, bogati, gospodstveni, vredni i preduzimljivi”, da među njima ima „dosta umnih ljudi i književnika”.

Jedan od takvih bio je pomenuti Sabit Užičanin, rođen ovde između 1650. i 1660. godine, a umro u Istanbulu 1712. Istaknut po pesništvu kao „jedan od najznačajnijih divanskih pesnika, ne samo klasične osmanske književnosti već i svojevrsna apologema moderne literature”. Osmanski kritičari smatrali su ga „velikim pesnikom koji je u tursku poeziju uneo više novog i osobenog”. O njemu autor teksta u „Istorijskoj baštini” i ovo beleži: „Nema, nažalost, dovoljno podataka o životu i radu Sabita Užičanina, koji dokazano potiče iz srpske, tačnije slovenske porodice (koja je živela u Užicu i primila islam)”. To potkrepljuje tvrdnjom da ga bosansko-hercegovački proučavaoci Sabitovog poetskog stvaralaštva karakterišu kao „pesnika slovenske krvi sa Balkana, koji je pisao jednostavnim jezikom bliskim svakodnevnom govoru”.

Za Sabita Užičanina, dodaje Milosavljević, zna se da je pisao na osmanskom jeziku, ali je znao i arapski i persijski. Navodi njegova dela (poema „Miraždžija” prevedena je na naš jezik), pominje da se neretko koristio poslovicama i parabolama koje su oblik sačuvale i do našeg vremena (izreke „gutljaj vode”, „uzimanje u ruke”, „gledanje privlačnim očima”...). U Istanbulu je s početka 18. veka ovaj poeta bio „na visokoj ceni”.

Dragiša Milosavljević zaključuje da je Sabit Užičanin nepravedno zaboravljeni književnik rođen u Užicu, što otvara i pitanja „o tome kako se najvredniji stvaraoci zaboravljaju da bi ih preuzimali drugi narodi i njihove kulturne paradigme. Ima li srpska kultura pravo da zaobilazi vrednosti jedne druge epohe koje su ovde ponikle i u sebe upile najvrednije starosedelačke etičke i estetske prerogative, prožimajući njima svoja nezaboravna dela”, pita se autor zapisa „Varoš Užice i zaboravljeni pesnik Sabit Užičanin” objavljenog u „Istorijskoj baštini”.