Ko profitira od umetnosti

Kao sve velike manifestacije, i svaki novi Oktobarski salon se iznova osmišljava i gradi. U hijerarhiji ove i sličnih manifestacija visoko je rangirana pozicija (i odgovornost) umetničkog direktora čije autorstvo i kritičarski rukopis daju osnovni ton izboru. Peti međunarodni Oktobarski salon je, u kontekstu aktuelnih društvenih i političkih zbivanja, svakako jedno od najkotroverznijih izdanja ovog Salona. Može se reći, samo neko ko je Ovde i Tamo – dovoljno blizu i dovoljno daleko (od Balkana), neko ko u praksi poznaje različite strane istine, oslobođen sentimenta – mogao je da realizuje ovakav Salon pun digresija.

Naime, naglasak Bojane Pejić, umetničke direktorke 49. oktobarskog salona, da je reč o radu bez poruke liči na malu mimikrijsku igru jer moto/upitnik: „Da li nam je potrebna umetnost da nam kaže ono što ne želimo da znamo?” dosledno je primenjen u konceptualnom konstituisanju ove manifestacije. Ova istoričarka umetnosti i kritičarka formirala se sedamdesetih godina u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, a afinitet za Novu umetničku praksu i društveno angažovanu umetnost razvija u bogatom kustoskom radu i referentnim pozicijama na međunarodnoj sceni (od 1991. živi u Berlinu). Očito, ovogodišnji Oktobarski salon u izvesnom smislu nastavlja liniju kontinuiteta sa značajnim problemskim projektima Bojane Pejić kao što su „Umetnost i kultura u postkomunističkoj Evropi” ili „Telo u komunizmu”. Teza: Mene ne interesuju intencije umetnika, ja ću taj rad da čitam kao vizuelni znak koji proizvodi efekte u određenoj sredini, neposredno ilustruje strategiju ove kritičarke na fokusiranje kontekstualne umetničke prakse. Naime, pored afiniteta za politički angažovane radove i mapiranje njihovih umetničkih i teorijskih pozicija, u ovom projektu je naglašena i rodno-polna polarizacija. Tako, već sam naslov 49. oktobarskog salona „Umetnik-građanin /Umetnica-građanka”, baziran na staroj feminističkoj praksi, liči na gorku pilulu koja se teško guta; kao proces osvešćenja (putem ukazivanja na stare nepravde) znatno je uticao na izbor radova i demistifikaciju pozicije žene i/ili umetnice u civilnom društvu Istoka i Zapada i dominantnom svetu muškaraca.

U tom kontekstu problematizuju se različiti fenomeni koji se, po prirodi stvari, najvećim delom odnose na razvijene forme ispoljavanja društvene patologije. Podnaslov ovogodišnjeg Salona „Kontekstualne umetničke prakse” locira njegovo problemsko čvorište, inicirajući pitanje recepcije pojma kontekst, aktuelnog u umetničkoj praksi, a pre svega, on se odnosi na određeni socijalni kontekst idruštveni aktivizam umetničkog dela. Izdvajajući primere umetnika/ca i/ili intelektualaca/ki koji se kritički i politički pozicioniraju prema datoj realnosti, datom društvenom kontekstu i njegovoj dekonstrukciji, Bojana Pejić inicira kompleks pitanja – od pojma autonomije umetnosti, etičkog i estetičkog do granice između umetničkog rada i društvenog aktivizma.

Premošćujući vremensku distancu između kontekstualne umetničke prakse, njene istorije i recentnih struja, ova kritičarka uključuje u svoj izbor istorizovane primere konceptualne umetnosti iz 70-ih godina 20. veka, dokazujući da je institucionalna kritika Raše Todosijevića (Ko profitira od umetnosti?), Dalibora Martinesa, Zorana Popovića ili Ilije Šoškića sačuvala svoju vitalnost.

Na Oktobarskom salonu izlaže 72 umetnika i osam umetničkih grupa, a radovi zahvataju period od oko četiri decenije, što je ipak malo neobično za izložbu koja fokusira recentnu scenu. Da bi se problematizovali određeni fenomeni, Salonje postavljen u sedam gradskih prostora, a realizovano je i nekoliko bilborda u gradu. Po ugledu na bijenala u Atini, Solunu ili Istanbulu, sa kojima se umrežava Oktobarski salon, organizovane su i brojne tribine, radionice, susreti, a grupa „Spomenik” realizuje svoj rad u procesu.

Van svake sumnje, dominira centralna postavka u Muzeju 25. maj na kojoj su, pored male istorije konceptualne umetnosti, predstavljeni radovi jasne feminističke orijentacije; među njima izdvajamo: video rad iz 1997. umetničke zvezde Pipiloti Rist, „Žensku kuću”, rad u procesu (1998-2008) Sanje Iveković koji sebavi nasiljem u porodici, i fotografije Frank Tila i Goranke Matić. Mada se naglašava da na ovom Salonu ne treba očekivati individualne mitologije, unutrašnje svetove i umetničke poetike, radovi pomenutih umetnika, i ne samo njihovi, dokazuju da i kad je umetnik aktivni učesnik u javnoj sferi i činilac njenog konstruisanja, socijalni i etički aspekt ne mora da ugrozi estetički.

Traumatične tačke našeg vremena tematizovane kao seksualni rad predstavljene su u video radovima u galeriji Kulturnog centra, a u Artgetu fotografije i video radovi bave se pravima seksualnih manjina. U Kući legata se elaborira politika kolektivnog pamćenja, zaborava, nacionalne ideologije i religije (Živko Grozdanić, Milica Tomić, Marta Popivoda); Darinka Pop-Mitić je laureatkinja Oktobarskog salona za instalaciju „Pejzaži” na kojoj je slikarski čin tek put za dijalog o skorašnjim istorijskim zbivanjima na ovim prostorima. Drugi nagrađeni rad na Salonu je video Katje Sander „Šta je kapitalizam”; kapitalizam je pored globalizacije, siromaštva i emigracije jedna od tematskih celina u Javnom kupatilu u Dušanovoj. „Pobeda nad pučem”, autorski projekat grupe „Čto delatь?” iz Petrograda, predstavljene u galeriji „Kontekst”, treći je nagrađeni rad na Salonu, a duhovitim recikliranjem društvene situacije prepoznaju se zajedničke neuralgične tačke zemalja u tranziciji.

Video radovi i instalacije, fotografije i dokumenta su mediji koji formirajudruštveni, politički i kulturni okvir ovogodišnjeg Oktobarskog salona.Nezaposlenost, privatizacija, izbeglištvo, beskućništvo, seksualni rad, emigracija, prava manjina, javno-privatno, nasilje u porodici, tek su nekakonkretna pitanja koja tangiraju traumatična iskustva našeg vremena i lokalne sredine.

Ideja Bojane Pejić, umetničke direktorke, i njenih asistentkinja Ivane Marjanovići Vide Knežević da će ovim izborom emancipovati kritičko javno mnjenje–publiku, nažalost vrlo je diskutabilna. Najverovatnije politički kontekst, jalove istorijske rasprave i sam život umorile su ovaj narod i njegov Glas pomerili sa prevrtljivog političkog na realni privatni život. Evo, bila je nedelja, sunčan dan u 15 sati posle podne, nije bilo publike na Oktobarskom salonu, a Knez-Mihailova puna šetača, ispred megamarketa nije se moglo naći mesto za parkiranje…