Rezolucija 1244 je temelj za rešavanje pitanja KiM

Navršava se 25 godina od početka oružane agresije NATO-a protiv naše zemlje. Pamtićemo to kao neobuzdano nasilje, razaranje i ubijanje da bi se demonstrirala moć, opravdalo postojanje i poslale poruke šta su i ko su pravi ciljevi. Agresija je izvršena bez odobrenja Saveta bezbednosti UN, kršenjem Povelje UN, Završnog dokumenta OEBS-a (1975), Nirnberških principa i međunarodnog prava uopšte. Bio je to i ostaje zločin protiv mira i čovečnosti. NATO je, ujedno, izašao izvan svog ugovornog područja kršeći i sopstveni osnivački akt, a više njegovih članice su pritom prekršile i sopstvene ustave. Nemačka, na primer.

Tako je NATO 24. marta 1999. vratio rat na tlo Evrope i još ga proglasio za presedan. Komemorativni program, u čijem sprovođenju učestvuju – Beogradski forum za svet ravnopravnih, Klub generala i admirala Srbije, SUBNOR Srbije, Udruženje dijaspora za maticu i Udruženje veterana VOA, odvijaće se od 22. do 24. marta 2024. godine u Beogradu. Pored predstavnika državnih i drugih institucija Republike Srbije i SPC, očekuje se učešće više od 100 prijatelja iz inostranstva – naučnika, umetnika, diplomata, analitičara, novinara, filmskih stvaralaca, političara.

Program obuhvata izložbe, međunarodnu smotru dokumentarnog filma (Jugoslovenska kinoteka), Memorijalni atletski maraton od platoa Hrama Svetog Save u Beogradu do Srpskog vojničkog groblja Zejtinlik u Solunu, Grčka, polaganje cveća kod spomenika žrtvama agresije, kao i Međunarodnu konferenciju „Od agresije do pravednijeg svetskog poretka”, Dom Vojske Srbije, 22–23. mart 2024.

Tokom agresije koja je trajala 78 dana, poginulo 1.045 vojnika i policajaca, branilaca zemlje i oko 2.500 civila, uključujući iznemogle, žene i decu. Još uvek nije utvrđen broj ljudskih žrtava izazvanih odloženim posledicama takvih oružja kao što su projektili sa osiromašenim uranijumom, otrovna jedinjenja nastala bombardovanjem rafinerija, hemijskih fabrika i trafostanica, kasetne bombe. Ogromna materijalna šteta naneta je civilnoj privredi, infrastrukturi, posebno elektroprivredi, mostovima, bolnicama, školama, kulturno-istorijskim spomenicima.

Šta je rešeno, da li je išta rešeno? Da li je Balkan stabilniji, pomireniji, prosperitetniji? Da li Evropa danas ima više više autonomije, stabilnosti i napretka nego pre agresije? Da li su Ujedinjene nacije, OEBS, međunarodno pravo i druge institucije mira i razvoja uticajniji? Ili su i to „prevaziđene vrednosti”? Izvesno je da se otad broj članica NATO-a povećao od 19 na 32, da se proširila mreža američkih i NATO baza, počevši od „Bondstila”, preko Bugarske i Rumunije, do Baltika i Finske. Vojni intervencionizam je postao globalni fenomen.

„Rat protiv Jugoslavije je vođen da bi se ispravila greška generala Dvajta Ajzenhauera tokom Drugog svetskog rata. Zato se tamo moraju naknadno, iz geostrategijskih razloga, rasporediti američki vojnici”, saopštili su visoki američki predstavnici svojim saveznicima 28. aprila 2000. godine na samitu NATO-a u Bratislavi. To je zabeležio poznati nemački političar Vili Vimer u svom izveštaju kancelara Gerhardu Šrederu od 2. maja 2000. U istom dokumentu zapisana je i američka poruka saveznicima: „Jasno je da se radi o presedanu na koji se svako može pozivati u svako doba, ili će se pozivati.” „Duh je pušten iz boce”, njegovo vraćanje nazad je teško izvodljivo.

Ostaje nepobitno da je NATO, na čelu sa SAD, 24. marta 1999. godine vratio rat na tlo Evrope, uvukao Evropu u rat protiv same sebe i poveo je u svoj koncept širenja na Istok. U tom konceptu Kosovu i Metohiji namenjena je uloga baze američkih trupa i odskočne daske. Gde su u tome „ugrožena ljudska prava Albanaca”?

Agresija je okončana Rezolucijom SB UN 1244 10. juna 1999. koja je u paketu s dogovorom Milošević–Ahtisari–Černomirdin od 3. juna 1999. i Kumanovskim vojnotehničkim sporazumom od 9. juna 1999. Od ključnog značaja je za Srbiju da se u svim ovim dokumentima, kao i u brojnim dokumentima koji su im prethodili (rezolucije SB UN, zaključci KG, G-8 i dr.) potvrđuje da je pokrajina KiM integralni deo SRJ, odnosno Srbije kao pravne sledbenice, dok se budući status definiše kao široka autonomija u okviru SRJ, odnosno Srbije. Rezolucija ne pominje, niti ostavlja prostor, za bilo kakav drugačiji status KiM, osim autonomije, ili široke autonomije, u okviru suvereniteta i teritorijalnog integriteta SRJ, odnosno Srbije. Dok se ne dođe do takvog mirnog političkog rešenja, KiM ostaje u statusu teritorije pod mandatom SB UN.

Za Srbiju Rezolucija SB UN 1244 ima trajan značaj jer predstavlja najvažniji pravni oslonac za odbranu suvereniteta i teritorijalnog integriteta. Ne postoji organ, mesto ili regionalna integracija koji bi bili važniji za mirno, uravnoteženo i održivo rešenje za pitanje statusa KiM od Saveta bezbednosti UN. SB UN nije, niti može preneti svoja ovlašćenja u pogledu rešavanja pitanja statusa KiM, koja mu daje Povelja UN, na drugoga.

Što se tiče uloge Generalne skupštine UN, ona u principu donosi savetodavne odluke koje, za razliku od odluka SB UN, nisu pravno obavezujuće. Takvu jednu savetodavnu odluku GS UN je donela 2010, kada je, na inicijativu Srbije i EU, poverila EU da „olakšava dijalog strana”. EU već 15 godina posreduje u tom dijalogu i čini se da ima razloga za pitanje – da li se EU i njene članice drže statusne neutralnosti i poverenog mandata. Zašto EU izbegava sprovođenje Rezolucije SB UN 1244? Može li GS UN zatražiti izveštaj EU o rezultatima sprovođenja mandata datog 2010?

*ministar inostranih poslova SRJ (1998–2000)