​ Uprava zatvora tvrdi da nije bilo propusta

Uprava i čuvari zatvora „Padinska skela”, u kojem je od posledica višednevne neopisive torture preminuo zatvorenik Stanimir Brajković (74), bili su dužni da brinu o bezbednosti i spreče nasilje nad svakim osuđenikom. Iako je jasno da nisu učestvovali u zlostavljanju, već su za to osumnjičeni cimeri iz ćelije ubijenog osuđenika, i te kako se može postaviti pitanje njihove odgovornosti u zločinu koji je šokirao javnost.

– U krivičnopravnoj teoriji nije sporno da se pomaganje može izvršiti i nečinjenjem, ako su lica imala garantnu dužnost da spreče treća lica u izvršenju krivičnog dela. Zatvorski čuvari i zatvorska uprava imaju dužnost da održavaju red u zatvoru i zaštite zatvorenike. To im je posao za koji su plaćeni, a njihovo propuštanje da to učine čini ih pomagačima u krivičnom delu teškog ubistva – smatra Vanja Bajović, profesorka krivičnoprocesnog prava na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

To, drugim rečima, znači da je i država odgovorna za ono što se dogodilo u zatvoru nadomak Beograda i da porodica nastradalog zatvorenika ima pravo da tužbom zahteva naknadu nematerijalne štete.

Odeljenje za suzbijanje korupcije Višeg javnog tužilaštva u Beogradu zatražilo je juče od policije da proveri ima li krivične odgovornosti trojice stražara i medicinskog tehničara u KPZ „Padinska skela” zbog smrti osuđenika Brajkovića. Policiji je naloženo da obavi razgovore sa pomenutim osobljem, kao i sa lekarom u ovom zavodu.

Tužilaštvo je, takođe, zatražilo da mu se dostavi medicinska dokumentacija pokojnog Brajkovića u vezi sa izvršenim pregledima u zavodu.

Samo dva dana pre nego što je zatvorenik preminuo od posledica zlostavljanja, u tom zatvoru su u poseti bili zaštitnik građana i predstavnici Nacionalnog centra za prevenciju torture. Oni nisu otkrili da je neki osuđenik u tom zatvoru izložen nasilju.

Uprava za izvršenje krivičnih sankcija (UIKS) odbija optužbe da nije blagovremeno reagovala u slučaju ubistva zatvorenika.

– To je teška i neodrživa optužba jer je svako naše saznanje i informacija dokumentovano i potom usmereno ka drugim nadležnim organima, što je sve lako proverljivo. U skladu sa Zakonom o izvršenju krivičnih sankcija, kad nastupi smrt osuđenog lica, zavod o tome odmah obaveštava policiju i tužilaštvo, što je i učinio. Uprava nema saznanja koliko je trajala obdukcija niti može da ima uvid u rezultate koje dobija tužilaštvo. Zavod je dostavio sva svoja saznanja tužilaštvu – navode u UIKS za „Politiku”.

Protiv trojice osumnjičenih za teško ubistvo istragu vodi Više tužilaštvo.

– Zaposleni koji sazna za navode o zlostavljanju ili uoči znakove koji na to ukazuju, dužan je da to odmah prijavi vođi smene i načelniku službe u kojoj radi. Lekar prijavu podnosi direktno upravniku zavoda. Prijava se podnosi usmeno, a službena beleška se sačinjava do kraja smene. U njoj zaposleni navodi osnovne podatke o načinu na koji je saznao za događaj, kao i podatke o samom događaju, žrtvi, svedocima, navodnom učiniocu, materijalne dokaze ako ih ima. Načelnik službe koji je obavešten i vođa smene obaveštavaju upravnika zavoda. Ukoliko su navodi uverljivi samo na osnovu prikupljenih dokaza u tom trenutku, upravnik obaveštava tužilaštvo – rečeno nam je u UIKS na pitanja o tome kakva je zatvorska procedura u slučaju sumnji da neki osuđenik trpi torturu.

Kako dalje navode, upravnik zavoda odmah upućuje eventualnu žrtvu na lekarski pregled i određuje zaposlenog, koji ne sme biti povezan sa događajem, da ispita slučaj u roku od 72 časa. Na osnovu toga se pokreće disciplinski postupak i obaveštava nadležno tužilaštvo.

– U slučaju ubistva zatvorenika Brajkovića, ne čekajući ishod istrage koju vode policija i tužilaštvo, niti trenutak kada će javnost biti obaveštena o rezultatima istrage, uprava je odmah posle ovog događaja u februaru pokrenula disciplinske postupke protiv sedmoro zaposlenih zbog sumnje da su počinili težu povredu radne dužnosti. Postupci se vode protiv pet pripadnika Službe za obezbeđenje i dvoje zaposlenih u Službi za zdravstvenu zaštitu – dodaju u UIKS.

Profesorka Vanja Bajović smatra da ubistvo osuđenika koji je u zatvoru bio zbog bacanja petarde pokazuje svu apsurdnost, kolaps i tragediju našeg pravosuđa i društva u celini. Selektivna pravda, navodi ona, zapravo znači nepravdu, a selektivnost se ogleda u tome što mnogo ozbiljniji prekršaji, pa čak i krivična dela poput ubistava i različitih korupcionaških afera, prolaze nekažnjeno, dok ranije neosuđivani čovek od 74 godine završava u zatvoru, zbog neplaćene novčane kazne od 30.000 dinara koja mu je izrečena za bacanje petarde.

– Prvi apsurd je činjenica da je sud za ovaj prekršaj, za koji je propisana novčana kazna od 5.000 do 50.000 dinara, ranije neosuđivanom licu od 74 godine, izrekao kaznu od 30.000 dinara i to u državi u kojoj za raznetu šaku ili ubijanje psa petardama niko ne odgovara, a koja sve važnije događaje obeležava spektakularnim vatrometima. Prekršajni sud je imao mogućnost da učinioca oslobodi od kazne, da izrekne opomenu ili ublaži kaznu ispod propisanog minimuma. Ali on to nije uradio, već mu je izrekao kaznu veću od prosečne penzije u državi – navodi Bajović.

Drugi apsurd je, kaže naša sagovornica, zamena ove kazne zatvorskom, što jeste u skladu sa zakonskim rešenjem, ali je rešenje loše i treba ga menjati u smislu da se neplaćena novčana kazna izvršava prinudnom naplatom, kao u parničnom postupku, a ne da se zamenjuje zatvorskom kaznom u ionako pretrpanim zatvorima. Treći apsurd je da uprava zatvora čoveka od 74 godine stavlja u ćeliju sa trojicom dvadesetogodišnjaka, navodi Bajovićeva i ističe da se mora postaviti pitanje odgovornosti zatvorskih čuvara i uprave.

Male šanse da niko nije znao šta se dešava iza rešetaka

Zvonko Tomašević, penzionisani dugogodišnji zatvorski čuvar, kaže za „Politiku” da postoji mogućnost da stražari u KPZ „Padinska skela” nisu znali šta se dešava u ćeliji, ali da je ona mala. Smatra da je ovde reč o zataškavanju. Kamere, objašnjava Tomašević, postoje ispred svakog paviljona, pa može da se proveri da li su stražari obilazili zatvorenike onako kako je to upravnik propisao.

– U svakom zatvoru, na nekoliko mesta, postoje kutije u koje svaki osuđenik, mimo bilo čijeg znanja, može da ubaci napisanu primedbu, nasilje koje trpi. Ključ od tih kutija ima samo upravnik zavoda ili osoba koju on ovlasti. Deo odgovornosti mogao bi, takođe, da bude na vaspitačima. Oni imaju grupu osuđenika sa kojima bi po pravilu, svakodnevno trebalo da razgovaraju. Takođe, sa kim će osuđenik biti u ćeliji određuje tim stručnjaka različitih specijalnosti, ali isključivo upravnik može da potpiše dokument o raspoređivanju osuđenih – objašnjava Tomašević.

Pretpostavlja da je uprava zatvora izvesno vreme znala za nasilje, ali da nije želela da sa tim izlazi u javnost, pa čak ni da obavesti nadređene o tome.

– Kada se požalio na povrede i bolove, pokojni osuđenik je odveden kod lekara. Lekar je, morao, kada je video povrede, Brajkovića da pošalje u specijalizovanu kliniku, ali i da fotografiše povrede. Prema informacijama koje imam to u konkretnom slučaju to nije urađeno. Shodno svemu navedenom, može da se postavi i pitanje njegove odgovornosti – kaže Tomašević.

Sigurnost je prioritet u srpskim KP zavodima

U Upravi ističu da bezbednost u kazneno-popravnim ustanovama u Srbiji zauzima visoko prioritetno mesto u radu svih službi. U tom pogledu kazneno-popravne ustanove u Srbiji, prema izveštajima Saveta Evrope, godinama unazad mogu da se svrstaju u red sigurnih i bezbednih zatvora pogotovo imajući u vidu visoku fluktuaciju ljudi u zavodima, kroz koje godišnje prođe između 20.000 do 22.000 ljudi.

Od 2020. do 2023. godine u srpskim zatvorima nije se desilo nijedno ubistvo.

– Verujemo da je ovaj tragičan događaj uneo uznemirenje i nepoverenje javnosti u naš rad i zato iskreno žalimo pogotovo jer godinama unazad radimo na edukaciji koja se odnosi na sprečavanje zlostavljanja. Zato ne želimo da javnost stekne utisak da je ovaj izolovan slučaj model kako naš sistem funkcioniše jer to nije ni približno istini – ističu u UIKS.