Estetika i etika

U ove dane zgusnuto su postrojeni datumi koji se nazivaju sudbonosnim ili mislimo da su uticali na sudbinu ove države i ljudi koji u njoj žive. A sećanja raspiruju u nama vatru preispitivanja današnjih zbivanja, dok nam taj plamen osvetljava prošle događaje. Usred svega toga, baš kad se primiče 25. godišnjica zločinačke agresije devetnaest članica NATO-a na Saveznu Republiku Jugoslaviju (a realno na Srbiju i pojedine objekte u Crnoj Gori), razvila se rasprava o sudbini spomenika kulture, zaštićenog arhitektonskog nasleđa, remek-dela Nikole Dobrovića – zgrade Generalštaba, koja je teško oštećena bombama, krstarećim raketama ili čime god, da je neki sad nazivaju ruševinom. Jače od bombi 1999. odjeknula je vest da će je rekonstruisati baš ruž(š)itelji i pretopiti u dva oblakodera koji će stremiti u budućnost.

Rođena sam u Donjoj Bukovici, selu kod Valjeva, grada u kojem ili u čijoj okolini su rođeni učesnici mnogih događaja: od knezova Alekse Nenadovića i Ilije Birčanina posečenih da se obezglavi sirotinja raja, preko vojvode Živojina Mišića, generala Borivoja Mirkovića, organizatora puča 27. marta 1941, Žikice Jovanovića Španca koji 7. jula 1941. započe antifašistički ustanak u Srbiji, Stojadina Mirkovića, mladića koji s majorom Tepićem ostade i posle kraja, Milenka Pavlovića, pilota koji polete u istoriju 4. maja 1999. godine, do mnoštva drugih poznatih, manje poznatih i nepoznatih branilaca otadžbine i slobode. Jedan moj pradeda umro je u Velesu 1913. godine (ne verujem da je u vreme Balkanskog rata tamo bio turistički), drugi u Šapcu avgusta 1914 (odneli ga teško ranjenog sa Cera), stric ostao negde u Sremu. Možda sam zbog takve istorije i geografskog porekla posebno osetljiva na odbranu časti i nacionalnog ponosa.

Sa zasedanja Skupštine Srbije dopiru reči i ne mogu da verujem: pa te zgrade i nisu nešto bitno; prodat je Maršalat, pa što ne bi Generalštab... Pa baš zato! Prodat je Maršalat – možda zbog lokacije: ima divan pogled na Gardijsku kasarnu na Dedinju i Dom garde u Topčideru, Košutnjak, pa niz Topčiderku preko Save… SAD su imale plac (i zgradu) ambasade u Ulici kneza Miloša i prodale je 2013. godine (odatle su imale ružan pogled na srušen Generalštab). A sad bi američki investitori baš preko puta zgrade Vlade Srbije i Ministarstva spoljnih poslova Srbije i uz zgradu starog Generalštaba da podignu nebodere. Možda opet zbog pogleda: preko Savskog trga, stare Železničke stanice, zgrada u Beogradu na vodi, pogled puca sve do ravnog Srema...

Na stranu kako bi to izgledalo sa stanovišta estetike, ovde je pitanje etike. I dostojanstva države.

A pošto je tako kako je, kad je nešto na prodaju, treba se pokušati organizovati da se to kupi. Država je pomogla Muzeju grada Beograda da kupi sliku Paje Jovanovića, kolekciju slika „Jugoeksporta”, što apsolutno pozdravljam. Treba sve kulturno blago vratiti i izneti pred oči publike. A nema para da od sebe kupi Generalštab – skupo.

Predlažem da organizujemo akciju prikupljanja sredstava za obnovu zgrade Generalštaba koji nakon obnove ne mora biti Generalštab. Može da bude muzej u kojem će jedna zgrada biti posvećena žrtvama svih ratova, s posebnim delom posvećenim agresiji NATO-a 1999. godine, a druga svim junacima, braniocima otadžbine, vojskovođama kroz vekove. Možda ona na kojoj je platnom zaklonjena oštećena građevina, a na njoj reči vojvode Mišića „Ko sme, taj može...”

Dragica Živković Raković