Rat je počeo u 19.41

Agresija NATO-a 24. marta 1999. godine zatekla me je u kancelariji komandanta Ratnog vazduhoplovstva i protivvazduhoplovne odbrane, u Komandi RV i PVO u Zemunu. Bio je to dan teškog iščekivanja, ali i velike dinamike u Komandi, seća se general-pukovnik u penziji Spasoje Smiljanić, ratni komandant RV i PVO.

– Događanja u vazdušnom prostoru su bila skoro siguran indikator da se zemlja nalazi neposredno pred početkom oružane agresije. Oko podneva počelo je smanjenje civilnog vazdušnog saobraćaja u koridorima iznad SR Jugoslavije i povećanje saobraćaja u koridorima iznad Mađarske, Rumunije i Bugarske. Između 17 i 18 sati dolazi do postepenog smanjenja vazdušnog saobraćaja i iznad ovih zemalja, da bi oko 18 sati saobraćaj potpuno prestao – objašnjava general Smiljanić za „Politiku”.

Prazno nebo iznad jugoistočne Evrope za laika bi bilo iznenađenje.

– Meni je bilo izvesno da uskoro počinje agresija, na šta sam i upozorio grupu za borbeno komandovanje na privremenom komandnom mestu... Nešto pre 19 sati, na pokazivaču radarske slike u vazdušnom prostoru, pojavile su se „plave” tačkice. Sebi sam rekao: „E, generale, evo ih, krenuli su!” Odmah potom me je pozvao načelnik grupe za borbeno komandovanje pukovnik Miloš Gordić i obratio mi se rečima: „Gospodine generale, grupisanje za napad je počelo.” Odgovorio sam: „Vidim” – kaže general Smiljanić, koji je i autor knjige „Agresija NATO – RV i PVO u odbrani otadžbine.

Odmah zatim on je pozvao komandanta Korpusa PVO generala Branislava Petrovića i naredio mu: „Sve snage planirane po planu pripravnosti za početak agresije prevedite u pripravnost.”

– Oko 19.55 pozvao me je ponovo pukovnik Miloš Gordić i saopštio: „Gospodine generale, prve rakete su pogodile naše objekte.” Pitao sam: „Šta je pogođeno?” On je odgovorio: „Imam informaciju za četu Vazdušnog osmatranja, javljanja i navođenja Crni rt i Kopaonik – rekonstruiše Smiljanić te dramatične trenutke.

Ubrzo su bili dostupni precizni podaci. Prve krstareće rakete su tačno u 19.41 pogodile pomenute radarske stanice za rano otkrivanje locirane na Crnom rtu kod Bara, na Kopaoniku, ali i kod Kačareva u blizini Pančeva.

– Prvi udar trajao je do 3.30 25. marta 1999. godine po celoj teritoriji SRJ, težišno po snagama i objektima RV i PVO. Udar je izvršen u dva talasa, ešaloniranim napadima avijacije i krstarećih raketa. U prvom talasu od 19.41 do 24 sata 24. marta angažovano je oko 150 borbenih aviona i oko 50 krstarećih raketa. Do 3.30 25. marta izvršeno je dejstvo po još 31 objektu RV i PVO – objašnjava general Smiljanić.

Između ostalog, napadnuto je i šest mirnodopskih položaja raketnih jedinica PVO (Mladenovac, Jakovo, Pančevo, Batajnica, Smederevo i Lađevci), koje su jedinice pre napada napustile, a na napuštenim položajima ostavile lažne vatrene položaje. Uprkos svemu, u prvom udaru RV i PVO nije imalo poginulih pripadnika, jedan je ranjen. Nijedna raketna jedinica PVO nije pogođena, radarski sistem vazdušnog otkrivanja i javljanja je neznatno oštećen.

„Moral sastava u vertikali uspona i oduševljenja zbog relativno malih efekata dejstva agresora”, zapisao je general Smiljanić.

To nije bila slučajnost – dobro je procenjen model prvog udara i pravovremeno su izvršeni operativni razvoj pokretnih sredstava, čime su ispod udara NATO-a „izvukli” glavne snage i preko 70 odsto materijalnih rezervi.

Ipak, bilo je i nezadovoljstva zbog velikih gubitaka avijacije na zemlji, posebno na Aerodromu „Batajnica”. U skladištima u Sremčici i Jakovu uništene su i rakete za sistem „neva” koje nisu blagovremeno sklonjene, zbog čega je pokrenuto pitanje odgovornosti nadležnih starešina.

Prvi udar u noći između 24. i 25. marta 1999. godine bio je planiran i izveden da se razbije, ako ne i uništi, protivvazduhoplovna odbrana SRJ. O tome u svojoj knjizi piše i Vesli Klark, u to vreme komandant savezničkih snaga NATO-a u Evropi: „Rešio sam da prve noći napadnem znatan broj ciljeva. Napravili smo plan napada za srpsku protivvazduhoplovnu odbranu, aerodrome i komunikacije. To će biti ozbiljan napad koji će nas, osećao sam, glatko odvesti do sledeće etape operacije.”

Osećaj ga je prevario. Protivvazduhoplovna odbrana Vojske Jugoslavije ne da nije bila uništena prvih dana, već je do kraja rata predstavljala opasnost po avijaciju NATO-a nanoseći im gubitke kao što je obaranje „nevidljivog” aviona F-117A i F-16. U toj neravnopravnoj ali hrabroj i odvažnoj borbi poginulo je 39, a ranjeno 110 pripadnika RV i PVO. Odlučnost pilota i raketaša digla je moral celoj naciji. Cela zemlja se na različite načine branila od nasrtaja alijanse, na Kosovu i Metohiji i granici sa Albanijom su vođene teške borbe sa separatističkom OVK, ali u užem smislu gledano samo su pripadnici RV i PVO bili ti koji su se direktno uhvatili ukoštac sa smrtonosnom silom NATO-a.