Doživeti stotu

Šta bi drugo mogao da učini iskusni džezer, nego baš ono što je uradio Vojislav Bubiša Simić, dirigent, kompozitor i aranžer, na koncertu priređenom u čast njegovom stotom rođendanu. Prvo je dan ranije posetio Big bend RTS-a i dirigenta Stjepka Guta na probi da čuje da li su dobro uvežbani, a onda je 19. marta stigao u Dvoranu MTS-a, nekadašnji Dom sindikata, i u kolicima, ali krepak i raspoložen, dovezao se na scenu. Postavio se ispred orkestra i uredno, u džezerskom stilu otvorio koncert dirigujući svoju autorsku numeru „Pozdrav Kauntu Bejziju”, a zatim je i za kraj, u kolicima, dirigovao svoju „Svadbenu igru kraj Bistrice”, uz dug aplauz.

Maestrova poruka je tim gestom u prevodu značila „šta će vam mladost ako nemate srce”, ili bolje odmah da obznanimo, ako nekom već nije jasno, da iako je napunio sto godina Bubiša u stvari uopšte nije ostario! Radujući se životu, proživeo je smisleno čitav vek, bio pionir džeza u nekadašnjoj Jugoslaviji, izborio se da bude priznat, a njegove kompozicije su sada već antologijske. Ne možemo se oteti utisku da su se stvari tako poklopile da Bubiša slavi stoti rođendan u doba kada vek postojanja obeležava i Radio Beograd, Balet Narodnog pozorišta, Beogradska filharmonija, da je ovo ipak društveni trenutak u kom važne institucije svedoče o tradiciji, svaka u svom delokrugu, a i Bubiša je postao pomalo institucija, jer se gotovo čitava istorija džeza kod nas preplela oko njegovog imena.

Rođen je 18. marta 1924. u Beogradu. Studirao je kompoziciju na Muzičkoj akademiji kod Stanojla Rajičića i dirigovanje kod Predraga Miloševića, a diplomirao je 1954. Amaterski džez orkestar „Dinamo” osnovao je 1946. kao prvi big bend u Srbiji. Od 1953. počinje da radi kao dirigent Džez orkestra RTB-a, na čijem čelu je bio sve do penzionisanja, 1985. godine. Komponovao je dečju, horsku, zabavnu, džez i simfonijsku muziku sa opusom koji broji više od hiljadu dela. Začetnik je etno-džeza kod nas. Autor je primenjene muzike za veliki broj TV serija i filmova. Klavir je učio da svira sa majkom uz šlagere iz filmova u kojima su igrali Fred Aster i Džindžer Rodžers, a profesorka je bila zadužena za klasiku, dok je gitaru svirao sam. Prvi pravi susret sa ovom vrstom muzike ipak je imao kao đak Druge muške gimnazije, a i njegova majka je na klaviru često svirala Djuka Elingtona.

Od džeza sve i da je hteo nije mogao da pobegne. Bila je to ljubav za ceo život koja ga je oplemenila, snažila u godinama okupacije, pa po završetku rata, kada je nastojao da se ova muzika više ceni. Ističe da mu je drago što danas ima naslednike kao što su Stjepko Gut i Ivan Ilić, ali i mnogi drugi. Dizi Gilespi je na njega ostavio najveći utisak kada je sa svojim džez orkestrom gostovao u Beogradu 1956, jer je to bio prvi džez koncert posle godina nemačke okupacije.

Baš kao što je rekao u nedavnom intrevjuu za „Politiku”, suština je u sledećem:

– Kad je reč o mom životu i karijeri, ne bih ništa menjao, celog života sam se bavio onim što sam najviše voleo. Ni 100 godina nije dovoljno za takvo zadovoljstvo.