Jeste deo tima, ali je i pojedinac

Tokom prethodnih Olimpijskih igara u nekim medijima povela se i rasprava o tome, koji je od olimpijskih sportova najteži. Sagovornici su bili profesori uglednih sportskih univerziteta, vrhunski treneri i sportski radnici. Uglavnom su dominirali pojedinačni sportovi, dok je od sportskih igara glasove dobio vaterpolo. Za nas u Srbiji i, posebno, za nas, koji smo se bavili vaterpolom, to je bilo izuzetno podsticajno, jer, eto, baš je Srbija i naš vaterpolo tim i na tim Igrama, kao i mnogo puta pre toga u svojoj stogodišnjoj povesti, a posebno tokom proteklih četvrt veka, u jednom od najtežih sportova bio i najuspešniji.

Ako prihvatimo da je vaterpolo jedan od najtežih sportova prirodno je zapitati se i koja je to pozicija u vaterpolu najteža. Dobri poznavaoci tog sporta znaju koliko su bitne pozicije bekova, centara (sidraša), krilnih i spoljnih igrača i, nadasve, golmana. Verovatno da to nije najteža ili najnezahvalnija pozicija, ali je, sigurno, izuzetno osetljiva i drugačija.

Golman, i ne samo u vaterpolu, jeste deo tima, ali je i pojedinac. U postizanju golova njegova uloga (sem u retkim izuzecima) potpuno je beznačajna. S druge strane, svaki primljeni gol je u manjoj ili, neretko, većoj meri njegova „zasluga”. To se najjasnije vidi kod izvođenja penala, gde je potpuno sam. Otuda je i naslov ovoga teksta parafraza naslova romana čuvenog nobelovca.

Doduše, peterac, postoji i u fudbalu, ali kao suvereni golmanski prostor, dok je u vaterpolu to sinonim za penal (ne tako davno četverac) i, kao i drugim sportovima, označava metarsku razdaljinu sa koje se izvodi (jedanaesterac, sedmerac...).

Činjenica i da jeste i da nije deo kolektiva, kao i pozicija iz koje golman posmatra i analizira tok igre, definiše i „golmanski” pogled na svet, sveden na posmatranje položaja objekta, ne samo gde on jeste, već gde će se naći u sledećem trenutku. Svi u bazenu i oko njega znaju da se igrači u  šali, mada u svakoj šali ima malo i šale, odnose prema golmanima kao prema ne preterano sportski ravnopravnim članovima tima. I danas ćete čuti kada se golman van bazena po nečemu istakne ili izdvoji: „Ma pusti ga, golman”. Slično je, verovatno, i u drugim sportskim igrama.

Takav stav izgleda da potiče iz davnih vremena i najpopularnije sportske igre – fudbala. Naime, u samom početku ove igre, tamo negde sredinom XIX veka, na britanskim univerzitetima, fudbal se igrao na uskom terenu s mnogo više aktera nego danas, tako da golmana nije ni bilo. Timovi su se sastojali od fizički i psihički jačih, vižljastijih i spretnijih, koji su igrali u napadu, dok su odbranu sačinjavali manje sposobni i talentovani, fizički slabašni, tromiji, sporiji i oni sa slabijim intelektualnim potencijalom. Suprotno piscu ovih redova, koji je kao neuspešan igrač svojevremeno (krajem šezdesetih godina) prebačen u golmane, tada su oni, koji bi se istakli u odbrani bili prebacivani u napad.

Razvitkom igre i širenjem dimenzija terena pojavile su se i stative, ali bez prečke i bez standardnog razmaka, i naravno bez golmana. Organizacionim uređenjem, formiranjem saveza klubova, definisanjem pravila konačno je utvrđeno kolike su dimenzije terena, koliki su golovi, koliko igrača igra u svakom timu i koliko utakmica traje. Konačno, i golman je dobio svoje posebno mesto. Pravila igre, trajanje utakmice, broj igrača, kao i dimenzije terena i golova, su se za ovih, više od sto godina, menjali, ali su stare predstave i predrasude o golmanima ostale.

Apsurdnost i gotovo egzistencijalna dimenzija golmanove pozicije, kao najčešće slučajno izabranog poziva, sam, ali ne i usamljen, uvek uz svoj tim i stalno van njega, istovremeno timski igrač i individualac, razapet između galantne umetnosti branjenja i prikrivenog osećaja krivice, neodoljivo asocira i na opšte životne okolnosti. Šta god i kako radili život jednostavno prođe, baš kao i odbrane. Retko ćete, a u vaterpolu gotovo nikako, videti reprize golmanskih odbrana, uglavnom se prikazuju postignuti golovi. Uvaženi reporteri, pak, često, i kada golman odbrani šut, uporno ponavljaju kako je igrač pogrešio.

Ako svojim umećem i veštinom posmatranja i reagovanja uspeva da zaustavi protivničke šuteve, posebno u sve češćim penal-serijama, postaje apsolutni miljenik saigrača, navijača i nacije, dok ukoliko svojim greškama ili kod peterca, „kad strelac krene ka lopti, golman nenamerno, sekund pre nego što će ovaj pucati, telom nagovesti smer u kom će se baciti, i strelac mirno može da puca u drugi ugao” postaje glavni tragičar.

Bivši golman Partizana i reprezentacije u vaterpolu

(Sutra: Golman zna da je grešan)