Rodna ravnopravnost i ubijanje jezika

Još jednom i još hiljadu puta: treba zabraniti primenu Zakona o rodnoj ravnopravnosti. Zašto?

Zakon propisuje – od 1. juna – „korišćenje rodno osetljivog jezika, odnosno jezika koji je u skladu s gramatičkim rodom (!), u udžbenicima i nastavnom materijalu, kao i u svedočanstvima, diplomama, klasifikacijama, zvanjima, zanimanjima i licencama, kao i u drugim oblicima obrazovno-vaspitnog rada” (član 37, stav 4, tačka 3). U drugim oblastima korišćenje rodno osetljivog jezika je stvar izbora govornika.

Dakle, udara se samo po najslabijima, a za svako društvo najvažnijima: po deci. Matematički zadatak ubuduće će glasiti ovako: „Učenik/-ca je dobio/-la dvadeset dinara za užinu. On/ona je rešio/-la da novac podeli/-la sa drugom/-aricom...” Oni koji se razumeju u štampanje knjiga lako uviđaju da je ovaj tekst 20 odsto duži od normalnog srpskog govora, što znači da ćemo za njegovo beleženje upotrebiti istih 20 odsto više hartije, štamparske boje, pa će i poželjni obim od oko 100 strana udžbenika morati da se poveća, a time i težina koju đaci nose na leđima. Na stranu to što u izgovaranju ovakvog teksta naš govorni aparat nehotice naglašava ove nastavke, a ne suštinu zadatka. Dobićemo time „prazan” govor, nerazumljiv zadatak, uz ogromno utrošeno vreme.

Upravo tu je ključ: ako srpski postane jezik čije je značenje „pokriveno” ovakvim govorom, svaki govornik će prirodno birati jednostavnije i ekonomičnije kazivanje i jezik koji ne liči na kvakanje i cikanje (pročitati glasno navedeni primer) – recimo engleski. Kad nam iz škole izađu samo tri generacije „rodnih”, srpskog jezika više neće biti, a kad nema jezika, nema ni naroda. To je, očigledno, i bio cilj anonimusa/-kinja koji su smislili/-le ovako ubojito sredstvo.

Šta će biti s „nastavnim materijalom” iz zakona, ne smem ni da pomislim: Lutam, još, vitak/-ka... Zaboravio/-la sam jutros... Hoće li sloboda umeti da peva kao što su sužnji/sužnjice/sužnjakinje pevali/-le... Slutim da će zaključak biti: izbaciti poeziju iz programa, a prozu su već počeli – Nenadićev „Dorotej” je prvi, a ko zna šta će snaći Boru Stankovića, Andrića, Crnjanskog, Selimovića, pa Ćosića, Raičkovića...

Grozda Pejčić,

Beograd