Zakon i teški saobraćajni prekršaji

Nedavno sam na televiziji gledao veoma dobru emisiju, čija je tema bila – vozači i žrtve u saobraćaju.

Davno mi jedan stariji čovek reče da nama ne treba rat, jer je smrtnost u saobraćaju slična onoj u pravom ratu.

Zakon kojim je propisano oduzimanje vozila zbog težih prekršaja svakako je potreban, ali ga je teško usaglasiti sa savešću vozača. Službeni izveštaj saobraćajne policije mora biti tačan, činjenički dokazan tako da neće dobro plaćenim advokatima dati mogućnost da ga pobiju u korist svog branjenika – počinioca udesa. To znači da i pravosudni sistem mora biti precizan i efikasan, donošenjem strogih mera protiv počinioca i to ne samo oduzimanja vozila koje će mu biti vraćeno posle izvesnog vremena. Mnogi imućni poseduju više vozila, pa će nakon oduzimanja jednog voziti drugo i svojom krivicom mogu dovesti do nove nesreće, a žrtve ne možemo vratiti u život. Krivični prekršaj i žrtva su činjenice i sud bi trebao po skraćenom postupku da protiv počinilaca donosi zakonske mere koje bi imale uticaja i na njihovu svest i dalje ponašanje.

Razloga za nesreću na putu je više – od alkohola, raznih opijata, upotrebe mobilnih telefona, umora, nemarnih pešaka...

A kada su prekršaj ili krivično delo učinjeni sud bi morao da odbaci uticaj moćnika, tata, rodbine, službene legitimacije, kao i tirade advokata odbrane i da izriče prave i najstrože mere.

Ako bismo učili iz prošlosti, a trebalo bi, evo samo dva primera:

Postoji legenda o pravdi kralja Solomona, kada su mu doveli dete i dve žene, od kojih je svaka tvrdila da je dete njeno. Kralj ih sasluša i reče da onda dete uzduž preseku na polovine i da svaka nosi svoj deo. „Nemojte, molim vas, neka ga nosi ova žena, ne mogu preživeti da mi ubiju dete”, reče jedna od njih. Druga je ćutala. Kralj dodeli dete prvoj ženi znajući da prava majka ne bi podnela smrt deteta.

Knjaz Miloš, koji je bio bistar i promućuran, a nepismen, imao je suficit u izvozu u Austriju stoke, šljiva, voća i sl. Naredio je da seljaci pokrče šumu, zasade voćnjake i da do prvog ploda ne plaćaju porez. Ako u tome ne uspeju, platiće kaznu i porez, ali će i biti „kaštigovani” (pretučeni) za nauk drugima.

Prema tome, svi učesnici u saobraćaju (izazivač udesa, policija i sudstvo) mogli bi da izvuku pouke i iz dva navedena primera i iz prošlih nezgoda koje su izazvale gubljenje života ili invaliditet učesnika i da rade bez uticaja sa strane. Buduće slučajeve (kojih će svakako biti), trebalo bi brže i efikasnije rešavati strožim merama u cilju smanjenja broja žrtava i spasavanja života.

Učeni ljudi jesu u pravu kada kažu – pamet u glavu. Ostaje nam da se nadamo da će primenom ovog zakona biti smanjen i broj saobraćajnih udesa s katastrofalnim posledicama. Svakako da se na ovome mora raditi i u porodicama, školama, ustanovama, a moramo da radimo i na sebi samima.

Janko Mićić