Ja sam peta generacija „koloradovaca"

Za one koji se slažu sa mnogobrojnim čitaocima širom sveta u oceni da je bestseler „Tamo gde rakovi pevaju” Delije Ovens, prema kome je snimljen istoimeni film, jedan od najzanimljivijih romana poslednjih nekoliko decenija, vreme je da pročitaju i roman „Teci kao reka”, autorke Šeli Rid koji će, takođe, uskoro doživeti filmsku adaptaciju.

Knjiga „Teci kao reka”, koja je čitaocima u Srbiji dostupna u izdanju Vulkan izdavaštva u prevodu Aide Bajazet, izuzetno je napisana fikcija o egzistencijalnoj borbi glavne junakinje u divljini Kolorada. Glavna junakinja knjige, Viktorija Neš, jedina je preživela žena u porodici problematičnih muškaraca i vodi domaćinstvo na porodičnoj farmi breskvi. Šeli Rid na jedinstven pripovedački način donosi priču o njenoj borbi za preživljavanje, koja boji svaki aspekt njenog života.

Šli Rid živi u planinama Elk u Koloradu gde su živeli njeni preci unazad pet generacija, gotovo tri decenije je predavala književnost, pisanje i studije životne sredine na Univerzitetu Zapadni Kolorado, ali je svoj prvi roman „Teci kao reka” napisala u šestoj deceniji. Odmah nakon objavljivanja, njeno debitantsko delo izazvalo je veliku pažnju, tako da je do sada objavljeno u 37 zemalja i prevedeno na više od 30 jezika.

Kako je ovaj uspeh uticao na vaš život?

Kao što možete da pretpostavite, uspeh mog debitantskog romana bio je iznenađenje, nešto što menja život. Veoma sam zahvalna na tome. Najveća promena je to što sam, konačno, nakon što sam gotovo trideset godina bila predavač, postala pisac s punim radnim vremenom. Volela sam da predajem, ali sam od detinjstva želela da budem pisac. I srećna sam što sam uspela da postanem neko ko živi od svog pisanja. Takođe, bila sam veoma dirnuta izvanrednim međunarodnim prijemom mog romana. Veliko mi zadovoljstvo pričinjava to što je priča koju sam želela da ispričam o mestu, raseljavanju, domu, porodici, predrasudama i moći ženskog i prirodnog sveta, priča koja na isti način odjekuje u različitim kulturama širom kultura. Viktorija Neš i dolina Ganison su specifičnosti Kolorada. Negde sam čak pročitala da moju knjigu doživljavaju kao „ljubavnu pesmu Koloradu”. Ipak, ljudi širom sveta vole ovu priču. To mi je u svemu ovome najlepše.

Pomenute tri decenije ste na Univerzitetu Zapadni Kolorado predavali književnost, pisanje i studije životne sredine. Diplomirali ste književnost. Zašto ste tek sad odlučili da se oprobate u književnosti?

Verujem da sve u životu ima svoje vreme. Volela sam da utičem na pozitivne promene u svetu tako što podučavam i podržavam svoje studente i pomažem im da otkriju jedinstvenog „genija” u sebi. Usput sam rodila i dvoje dece i dala sve od sebe, i srce i dušu, da budem najbolja mama koja sam mogla da budem. Između ta dva „poduhvata”, nisam imala mnogo vremena za pisanje. Mnogo dugujem Viktoriji Neš, jer sam se, tek kada je njen lik počeo da se formira u mom umu, vratila spisateljskom životu. Njena priča je jednostavno insistirala da bude ispričana. Odbacivala sam taj roman koji se „rodio” u mojoj glavi pre više od dvanaest godina, ali sam na kraju nekako uspela da nađem vremena i odlučnosti da ga napišem. Upravo zbog toga mi je tako „slatko” zadovoljstvo što ova knjiga pronalazi toliko čitalaca i što je uspešna u svetu.

Vaš roman inspirisan je ljudima i specifičnim krajolikom iz koga dolazite. Da li to znači da je ovo delo vaša intimna priča ili „pazl” vaše i priča i doživljaja drugih ljudi?

Ja sam peta generacija „koloradovaca” i potičem iz loze veoma čvrstih, radnih i vrednih predaka, koji su bili veoma hrabri da žive u ovom divljem predelu. Moji preci bili su tihi, skromni ljudi koji su svaki dan ustajali da urade ono što se mora uraditi bez obzira na izazove i cenili su zemlju, porodicu i zajednicu. Te iste kvalitete sam videla i u rančerima koji su i sada moji susedi u dolini Ganison. Moje divljenje prema ovakvom načinu života oblikovalo je mnoge likove u knjizi „Teci kao reka”.

Vaš roman je, istovremeno, i saga o ljubavi i hrabrosti. Da li smo zaista u stanju da u stvarnom životu pronađemo osobu koju smatramo drugim delom sebe, kako u knjizi sugerišete?

Verujem da je svaki korak u našem životu prilika za samootkrivanje, posebno u najizazovnijim periodima. Kao i svi ljudi i ja u duši nosim tugu i borim se sa sobom. To je najosnovnije ljudsko iskustvo i volela bih kada bismo u tom pogledu imali više razumevanja i saosećanja jedni za druge. Sa svakim gubitkom ili izazovom s kojim sam se suočila dolazilo je i pitanje: „Šta bi iz ovoga trebalo da naučim?”, a ja sam uvek bila odlučna da iz tog iskustva izađem kao mudrije i bogatije ljudsko biće. Ponekad sam u tome uspevala, ponekad ne, ali znam da su kumulativni efekti hrabrog života tokom kojeg ispitujete sebe i sve oko sebe veoma moćni. Moj savet svima koji se suočavaju sa teškim vremenima jeste da se odmaknu i stvari posmatraju iz udaljene perspektive, da potraže duboko u sebi izvore neiskorišćene snage i otpornosti i da veruju da će na kraju izaći na drugu stranu.

Vašu knjigu često upoređuju sa romanom „Tamo gde rakovi pevaju” Delije Ovens. Šta mislite o tom poređenju?

Ako je ono što je čitalac voleo u romanu „Tamo gde rakovi pevaju” bila priča o snažnoj mladoj ženi u dubokoj vezi sa tlom na kojem živi, onda mislim da će biti zadovoljni upravo tim, sličnim, elementom u mojoj knjizi. Ali, mislim da se tu završavaju sličnosti između ova dva romana. Ne smeta mi poređenje, jer znam da čitaoci često upravo na osnovu poređenja i sličnosti traže nešto dobro za čitanje. U tom smislu to im je veoma korisno. Nadam se samo da će čitalac, kada „uđe” u moj ili bilo koji drugi roman, dati prostora svakom štivu da dopre do njegovog srca na svoj, jedinstven način.

Vaša knjiga je doživela veliki uspeh i kod čitalaca u Srbiji. Koliko znate o našoj zemlji?

Ono što verovatno ne očekujete da čujete jeste to da sam još kao student na univerzitetu, kasnih osamdesetih prošlog veka, razvila veliku ljubav prema književnosti i istoriji Centralne i Istočne Evrope. Po završetku studija rešila sam da posetim što više zemalja istočnog bloka, uključujući posetu Beogradu i putovanje celom bivšom Jugoslavijom 1988. godine. To je, naravno, bilo fascinantno, ali na neki način i pomalo opasno vreme da bi mlada Amerikanka sama putovala po regionu, ali to iskustvo me je veoma obogatilo. Nisam ponovo bila u Srbiji od tada, da kažem nisam je posetila tokom „modern ere”, ali sam, naravno, veoma uzbuđena i beskrajno zahvalana što je moj roman objavljen na vašem lepom jeziku.