Kada ste vojno neutralni, imate više slobode da manevrišete

Vojna neutralnost može biti dobra ideja za budućnost. Jer mi ne znamo šta bi moglo da se dogodi, na primer, unutar NATO-a. A, takođe, znamo da su svakovrsne alijanse istovremeno alijanse koje se menjaju. Jednostavnije rečeno, ako želimo bolju budućnost za čovečanstvo, ne možemo se oslanjati na vojno odvraćanje, treba da se otarasimo vojnog zastrašivanja, kaže u razgovoru za „Politiku” Marku Kangaspuro, rukovodilac Aleksandrovskog instituta pri Univerzitetu u Helsinkiju, komentarišući to što je njegova zemlja napustila vojnu neutralnost i priključila se NATO-u.

Srbija je veoma ponosna na svoju vojnu neutralnost. Dakle, vojna neutralnost nije ideja i stav iz prošlosti?

Mi ne znamo kakvu će politiku voditi sledeći predsednik SAD ni kakav će biti njegov odnos prema NATO-u. Mislim da će se zasigurno NATO u svakom smislu menjati. Kad je reč o malim zemljama, pitanje da li će se združivati, ili će biti neutralne, umnogome je stvar pragmatizma. U mnogim slučajevima, ostati neutralan daje vam više slobode da manevrišete, da imate multivektorsku politiku i odnose. Ako ste mala zemlja i deo ste neke alijanse, znači da ste pod uticajem većih i moćnijih. Iako vam to članstvo daje nešto, ipak ste pod uticajem većih i moćnijih. Filozofski rečeno i gledano, u velikoj slici trebalo bi da se ratosiljamo vojnih alijansi i vojnog odvraćanja.

Srbija je među malobrojnim zemljama u Evropi koje Rusiji nisu uvele sankcije. Može li se to geopolitički posmatrati kao smela, iracionalna ili, pak, kao nedovoljno pametna odluka?

Razumem da postoji snažan pritisak spolja da i Srbija uvede sankcije Rusiji. Ja vidim mnogo racionalnih razloga zašto to Srbija nije učinila. To je deo većeg pitanja o Srbiji u čekaonici Evropske unije, svih tih diskusija, čak i datih obećanja, procesa... Vidim racionalnost u tome da svaka država želi da opstane. Pozicija opstanka stvara racionalnost. Svaka zemlja mora da uzme u obzir kakve odnose treba ili mora da ima sa susedima i partnerima i kada želi da ih prekida. Ako nešto želite da prekidate, odmeravate „za” i „protiv” i kakvi deficiti posle toga nastaju. Mislim da Srbija i politički, kako se kolokvijalno kaže, drži „sva svoja jaja u različitim korpama”. Vidim da je Rusija karta koju držite u ruci, s kojom ste u igri na zapadnom Balkanu, u Evropi i s drugima. Sa svim tim, vidim da nije lako ukloniti „rusku kartu”.

Da li bi se situacija na Kosovu mogla smatrati „zamrznutim konfliktom” u Evropi ili globalno?

Na jedan način, da. Veliki deo Evrope priznao je nezavisnost Kosova ili sadašnji status. Ali, deo Evrope nije. U svakom slučaju, reč je o konfliktu. Odnosno o konfliktu koji se nije razvio, nije na značajan način napredovao ka rešenju. Nekako, to je i dalje konflikt. Srbija i Kosovo u mnogim aspektima nisu blizu dogovora. Tako posmatrano, to jeste zamrznuti konflikt.

Verujete li kao neke vaše kolege u Skandinaviji, da će pojedine članice NATO-a pre ili kasnije biti sklone, ili biti u iskušenju da uđu u dijalog s Rusijom?

Vidim to u budućnosti, nakon završetka rata u Ukrajini. Ne verujem da bi tokom tog rata neka članica NATO-a otvorila takav dijalog. Svakako, to zavisi i od toga o kakvom bi dijalogu bila reč. Postoji i dijalog o rešenju sukoba. Siguran sam da bi bilo zemalja koje bi bile spremne za takav dijalog. Jer bez takvih kontakata, rat se nastavlja do večnosti, ili do nečijeg uništenja.

Šta pridruživanje Finske i Švedske NATO-u znači za slobodu navigacije Baltičkim morem? Postaje li Baltičko more „NATO jezero”, ili ostaje prostor slobodne plovidbe?

Na Baltičkom moru i dalje postoje međunarodne vode. I niko ne sprečava njihovo korišćenje. U tom smislu, ništa se nije promenilo. Međutim, ako razmatramo vojne kapacitete NATO-a i poluge koje ima, odnosno političku volju za njihovo korišćenje, onda se svakako povećao njegov uticaj. Odnosno, povećana je mogućnost za vojno odvraćanje, ili čak upotrebu tih poluga koje ima NATO. Ali, kao što se vidi na mapama, postoji Danski prolaz, gde bi mogao da se zaustavi celokupan saobraćaj.

Vodi li ulazak Finske i Švedske u NATO ka rekonfiguraciji vojnih odnosa među nordijskim zemljama?

Da, biće više saradnje, intenzivirane uobičajene prakse, kao i razmene vojnih informacija.

Olandska ostrva, Gotland, cevovodi na dnu Baltika... Kakva je vaša procena potencijalnih vojnih provokacija? Postaju li rizici veći, s obzirom na tok rata u Ukrajini, sajber pretnje, zaoštravanje odnosa Finske i Rusije, migrantski pritisak, zatvaranje granica?

Ne u bliskoj budućnosti. Rusija sada ratuje protiv Ukrajine i ne vidim nikakvu racionalnost u tome da Rusija sada izaziva bilo koju zemlju Zapada. To deluje toliko iracionalno, da ne verujem.

Čini li vam se da su SAD hegemon na zalasku? A kad je reč o NATO-u? Posebno, kad se uzme u obzir potencijalna pobeda Donalda Trampa na predstojećim izborima? Postaje li NATO anksiozna alijansa?

Globalno, SAD su sila u opadanju i u drugim oblastima. Kao što je i cela zapadna Evropa u opadanju. Eventualna Trampova pobeda bi značila, ali čak i bez toga povećaće se pojedinačna uloga evropskih država NATO-a, jer izgleda da SAD svoje snage, sve vrste resursa, preusmeravaju ka Kini. SAD već neko vreme teže da se malo distanciraju od Evropljana, da umanje svoju ulogu u Evropi, što se videlo i ranije, odnosno i za vreme Baraka Obame, kao i sada, u vreme Džozefa Bajdena. Da nije bilo ukrajinskog rata, to bi se već dogodilo, to jest povlačenje i preusmeravanje resursa. Moglo bi se reći da je evropski deo NATO-a anksiozni deo alijanse. Evropski lideri, naravno, sada se nadaju najboljem i ne žele da pošalju poruku da su zabrinuti. Mislim da je zajednička nada u Evropi, među evropskim liderima, da Donald Tramp neće pobediti. On je nepredvidiv više nego što je bio Bajdenov režim ili što bi bio u budućnosti. U svakom slučaju, mislim da to ne menja celokupnu sliku.