Srpska nacionalna čast u vreme revolucije

Ovih dana je 79 godina od objavljivanja jedne za pravnu nauku, pravnu istoriju, ali i srpsku opštu istoriju, veoma interesantne odluke o formiranju jednog posebnog oblika „para krivičnog suda”, koji je ostavio značajan istorijski trag. To je bila Odluka o ustanovi suda za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti. Radilo se i o veoma specifičnom izvoru kaznenog prava u epohi pobedonosnih pohoda na tlu Srbije Narodnooslobodilačke vojske, ali i sovjetske armije. Bilo je to i vreme revolucije, koja je bila na korak do definitivnog trijumfa. Iako nikada nije bilo sporno da nacionalni izdajnici i raznovrsni saradnici okupatora, uvek zaslužuju pravičnu kaznu, „pranje srpske nacionalne časti” imalo je i karakter klasnog obračuna, te se temeljilo i na visokom stepenu arbitrarnosti.

Specijalni sud za suđenje za zločine i prestupe protiv srpske nacionalne časti je preko svojih odeljenja na celokupnoj teritoriji Srbije sudio ljudima koji su za vreme neprijateljske okupacije učinili zločin ili prestup protiv srpske nacionalne časti. Činili su ga obični građani, radnici, seljaci, oficiri, ali i tzv. poštena inteligencija tog vremena, poput studenata i učitelja. Nije vodio postupke za veleizdaju ili pomaganje okupatoru u ratnim zločinima, što je bilo u nadležnosti „pravih” krivičnih sudova tog vremena. Ako bi Specijalni sud ustanovio da se radi o „težem zločinu koji traži smrtnu kaznu”, on bi se oglašavao nenadležnim, te bi „upućivao krivca nadležnom sudu”. Ipak i sam je mogao izricati stroge sankcije, poput kazne gubitka nacionalne časti koja uključuje gubitak građanske časti, kazne lakog ili teškog prisilnog rada, kao i kazne konfiskovanja imovine. Gubitak nacionalne časti je mogao biti vremenski ili doživotan, a kazna prisilnog rada je mogla biti izrečena u trajanju do deset godina.

Interesantno je, pa i indikativno, da su tom odlukom definisani delikti (zločini i prestupi), protiv isključivo srpske nacionalne časti, a ne i bilo kakvi delikti protiv časti bilo kojeg drugog naroda u Jugoslaviji. Doduše, radilo se o odluci Velike antifašističke Narodnooslobodilačke skupštine Srbije, koja se mogla ticati samo tadašnje Srbije, ali slične odluke nisu donošene u drugim republikama/delovima tadašnje Jugoslavije. Ovu odluku je u Beogradu 11. novembra 1944. godine (dakle, još uvek u vreme rata i svega dvadesetak dana nakon oslobođenja Beograda), donelo Veliko antifašističko veće Srbije, a ona je tek u februaru 1945. godine objavljena u „Službenom glasniku” Srbije, što je već samo po sebi bila pravna improvizacija.

O duhu vremena u kojem je nastao i delovao Specijalni sud za suđenje zločina i prestupa protiv srpske nacionalne časti mnogo govori i tekst predloga Velikog antifašističkog veća Srbije da se Josipu Brozu dodeli orden narodnog heroja, objavljen u istom „Službenom glasniku”, u kojem je objavljena i odluka o formiranju i sastavu Specijalnog suda, što je obrazloženo na jedan neverovatno ulizički način, u maniru kojeg se ne bi postideli ni sovjetski komunisti u pohvalama Staljinu, niti kineski komunisti kada bi hvalili Mao Cedunga.

Predlog srpskog komunističkog rukovodstva tog vremena da se Titu dodeli zvanje narodnog heroja temelji se na Titovoj ulozi „u doba uporne borbe protiv izdajnika koji su hteli da ukaljaju srpsko ime zločinima protiv bratskih naroda”. Ističe se da će „Srbija uvek biti zahvalna maršalu Titu što ju je svojim mudrim rukovodstvom, svojom bratskom ljubavlju vodio putem pravedne borbe za slobodu i svetlim putem jedinstva sa rođenom braćom”, uz isticanje da je pod njegovim rukovodstvom „Srbija našla svoje pravo mesto među svojim sestrama u velikom moćnom zdanju demokratske federativne Jugoslavije”, a da je „u Josipu Brozu Titu Jugoslavija dobila najvećeg vojskovođu pod čijom komandom naša Narodnooslobodilačka vojska donosi slobodu našim narodima i uzdiže narode Jugoslavije među prve narode sveta”. Ovo je bio samo delić neukusnih i krajnje neumerenih hvalospeva srpske komunističke elite tog vremena upućenih Josipu Brozu Titu u krajnje ulizičkom predlogu da nekadašnji austrougarski kaplar, a potom jugoslovenski maršal, postane i narodni heroj.

Istorija Srbije je veoma značajna, a Srbi su jedan, iako ne brojan, veliki istorijski narod, koji se nažalost ponekad odlikuje i „kratkim pamćenjem”. Istorija je učiteljica života, takva treba da bude i istorija prava, koje se mora posmatrati ne samo kroz analizu nekada važećih zakona i drugih opštih pravnih propisa, već i proučavanjem duha vremena u kojem su ti propisi nastajali i primenjivani. To važi i za istoriju našeg krivičnog prava. Krivično pravo socijalističke Jugoslavije je u svom zenitu bilo moderno krivično pravo, daleko sličnije tadašnjim zapadnoevropskim krivičnim zakonodavstvima, nego krivičnom pravu klasičnih real-socijalističkih država, ali je njegov početak u postrevolucionarnom periodu bio ne samo nedemokratski već često i brutalan, pa i krvav.

Naravno, u vreme kada je u Srbiji primenjivano neposredno revolucionarno krivično pravo pri kraju Drugog svetskog rata i u prvim godinama nove države, to je osim obračuna sa nacionalnim izdajnicima i raznim vrstama zločinaca, imalo i karakter brutalne klasne borbe, a mnogi Srbi su, nažalost, kako tada, tako i sada, bili i ostali skloni da svoje političke protivnike i oponente, često posmatraju kao neprijatelje. To je imalo radikalan karakter u revolucionarno vreme, a toga se kao velike opasnosti treba čuvati i u mnogo mirnijim vremenima.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista