Dosta je TV mraka

Već tri decenije svedoci smo brutalnih slika rata, što onih krajem prošlog veka kod nas, što ovih sa raznih svetskih ratišta posle i danas. Nažalost, kao dva neodvojiva zla propasti sveta, redovno ih prate i crne hronike kriminalizovanog društva i raznih pojava i oblika ljudske psihopatologije. Ako je televizija nekad bila „prozor u svet”, rado smo je gledali jer se bavila njegovim napretkom i dostignućima, a ratno i ostalo zlo prikazivala je u informativnom formatu i s merom. Od pojave Si-En-Ena i ostalih drastičnih televizija Zapada, s predznakom „rejting i profit”, koje se drže ideje „što brutalnije to gledanije”, ako preskočimo naše realne ratne godine, nije se dugo čekalo da takav pristup, model i bukvalno preslikavanje zaigraju i u programima srpskih televizija. Prvo na privatnim kanalima, a onda i na RTS-u.

Ako je televizija duhovni prostor svakog čoveka, bez obzira na njegov uzrast, obrazovanje, intelekt, profesiju, psihu, zdravlje, stabilnost, neko bi morao da se zapita kako zlo sa TV ekrana u svim svojim najgorim pojavnim oblicima deluje na gledaoce, a kroz njihove reakcije i masovnost i na celo društvo? Svakodnevno bombardovanom crnom hronikom ubijanja, droge, silovanja, tranzicionih i političkih borbi i lopovluka, otvorenom pornografijom, najnižim duhom rijaliti i zabavnih programa... da li tom gledaocu, već poljuljanog duhovnog zdravlja i umornog od večne borbe za bolje sutra, koje nikako da dođe, u osam uveče na RTS-u i ostalim nacionalnim frekvencijama treba sve to ponuditi i kroz film i TV seriju? A takvih naslova, podržavanih vrlo „ubitačnim najavama”, bilo je mnogo i teško ih je sve nabrojati: „Ubice mog oca”, „Kost”, „Meso”, „Koža”, „Klan”... Ovaj poslednji je ekranizacija nastajanja čuvenog zemunskog klana, kojim se skoro tri decenije neprestano bave mediji i koji se nastavlja u razne nove crnogorske i srpske klanove.

To zlo kriminalca i psihopate prisutno je u životima nas i naše dece, direktno ili posredno, svejedno, i kroz prostor TV-a i društvenih mreža okreće nas ka novom zlu. Najveća zamka kod pravljenja ovakvih sadržaja mračne strane čoveka i društva, jeste što pokazivanjem zla u svoj njegovoj moći, strasti i adrenalinu, oni zlo i afirmišu. I onda nas čudi što nam je zemlja puna nelegalnog oružja i droge, što se komšija „overava” samo zbog mrkog pogleda, što supružnicima i ljubavnicima krv pomračuje um, što seva nož među mladima, što i deca ubijaju drugu decu... O majstorstvu izrade takvih filmova i serija, zar i treba pričati, s obzirom na to da, umesto zdrave pouke, indoktrinira i negativno utiče na već izmučeni i haotični duh gledaoca. I momenat muzičke podrške u pozadini se mora pomenuti, jer je preterana i psihodelično dominirajuća, da zajedno s drastičnim i brutalnim scenama zla, ošamućuje sva čula.

Svakako, na RTS-u ponekad ima i izuzetnih igranih sadržaja, koji nam vraćaju sećanje i izazivaju žal za zdravo-prirodnim i iz života „izraslim” kritičkim, a opet zabavnim i opuštenim storijama, kakve su pravili Pavić, Novak, Kadijević i drugi. „Lako je Raletu” i „Radio Mileva” ipak su nedovoljno uspeli pokušaji novog „Pozorišta u kući”. Prva serija pokušava „na silu” da u model drugačije, zapadnjačke naravi, smesti domaću, balkansku. A kod druge, čim je počeo da se snima beskrajni broj novih nastavaka uz domišljanje likova i zapleta potpune izveštačenosti, „TV pozorište” postaje kreatura i groteska.

Ovih dana film Slobodana Šijana „Davitelj protiv davitelja” slavi četiri decenije. Genijalni reditelj ga je u sažetku definisao kao „komediju strave i užasa”. Iako je nastao pre ludila rata, tranzicije i Si-En-Ena, i činio se istovremeno intrigantnim i bezopasnim, kao i oni po Agati Kristi, trajni je primer kako se o zlu može pričati, a da se ne afirmiše, pa još da bude i zabavno.

Samo da nas neko ne podseća da imamo daljinski upravljač u rukama. Građani plaćaju taj RTS, država ga pomaže, potpisuju ga mnogi „odgovorni” i ostali urednici i zasigurno ima još novih Pavića kojima treba dati šansu, pa je sasvim u redu ljutnja zdravorazumnih gledalaca. A veliki reditelj Želimir Žilnik, koji je o margini i padu društva napravio svetske filmove, o tom trendu holivudizacije kaže: „Meni je katkad muka kad gledam silnu pucnjavu, ubistva, mučenja – snimljena ne samo efektno i strašno, bez ikakvih skrupula. Ali, to je po svemu sudeći ambijent u kojem ljudski rod danas, iz dana u dan živi. I tako sve do vrlo verovatnog, skorog globalnog atomskog sukoba.”

Miša Lazar,
pisac, član Srpske duhovne akademije, Beograd