Čekajući Noć veštica
Nedelja, 21. septembar 2008.
Probudio me je glas američke majke. Bilo je oko sedam sati. Moramo da požurimo kako bismo stigli na vreme na misu. Udahnuo sam duboko i rekao sebi: „Hajde, nije to tako teško. Moraš i ti malo da izlaziš u susret novoj kulturi.” Iako je nedelja, uspeo sam sa sebe da otresem osećaj žrtve, pristojno sam se obukao i izašao iz svoje sobe.
„Dobro jutro! Idemo li?”
Amerikancima, na prvi pogled, vera nije bitna. Uvek aktuelna – potpuna sloboda. Opsednutost 11. septembrom ne jenjava. To sam osetio i na svojoj koži. Već nekoliko puta sam odgovarao na pitanja tipa: Jedete li vi prase, tamo? A koja je to vera? Je li to blizu Bliskog istoka? Jesi li ti onda mormon?
Baš pre dva dana, profesorka engleskog ispričala nam je jednu anegdotu koja se savršeno uklapa u ovu priču. U avionu je pored nje seo nepoznati, tamnoputi gospodin. Nakon poletanja, gospodin je iz svog pozamašnog i sumnjivog ručnog prtljaga izvadio Kuran i počeo da ga čita. Gospođa Emberhart ga je pogledala i prebledela. Počela je zbunjeno da gleda oko sebe. Pogledom je tražila EXIT. Tamnoputi gospodin je sa svog svetog pisma skrenuo pogled na nju i upitao je: „Šta? Frka?” Kraj priče, na sreću, nije bio tragičan. Bio je to početak jednog prijateljstva.
Nakon mise sam se zadržao u crkvi, da se upoznam sa sveštenikom. Dobio sam čak i blagoslov. Američka majka, koja sve do sada nije izgledala kao religiozna osoba, bila je očigledno srećna zbog mog prisustva. Video sam i memorijalni deo crkve, kojim se ponose, posvećen 11. septembru.
„Možemo da idemo i u pravoslavnu crkvu, ako želiš da se pomoliš. Ja ne volim da idem u druge crkve, ali ću sa tobom ići!”
„Naravno”, odgovorio sam američkoj majci, baš bih voleo da vidim pravoslavnu crkvu u Nju Meksiku. Činjenicu da nisam religiozan sam prećutao. Iako nisam verovao da se zaista radi o pravoslavnoj crkvi, na vreme sam izvadio foto-aparat iz džepa.
Da, to je stvarno pravoslavna crkva. Mala, oronula i zaključana. Ništa od molitve.
Ponedeljak, 20. oktobar 2008.
Rio Rančo je malo mesto u Nju Meksiku. Nalazi se na pola sata vožnje od Albukerkija. Površinski je veći od Beograda, a ima manje stanovnika od Užica. Svi žive u kućama i imaju velika dvorišta u koja ne izlaze, u kojima se samo ponekad mogu videti deca, table sa reklamnim porukama i ukrasi, zavisno od praznika koji dolazi.
Kraj oktobra se polako bliži. Teške teme, sudbonosni izbori koji kucaju na vrata i ekonomska kriza nisu omeli nasmejane i zadovoljne (?) Amerikance, da se bave pripremama za Noć veštica.
(/slika2)Uprkos tome što se prošle sedmice žalio da je izgubio sedam hiljada dolara tokom krize u Volstritu, profesor matematike okitio je svoju učionicu najraznovrsnijim ukrasima za Noć veštica. Svakog jutra sve je više okićenih kuća i bundeva koje se zloćudno smeše prolaznicima. Svakog dana „Volmart” je snabdeveniji materijalom za kićenje, maskama, bundevama. Prodavnice u kojima se prodaju maske, koje inače rade tokom cele godine, tek sada počinju da liče na inflatornu Srbiju, što im je, naravno, cilj. Redovi kao za brašno i šećer svakog dana su sve duži. Agonija će se završiti nakon trideset prvog oktobra. Tada će u te prodavnice svraćati samo oni, pametni, koji su slušali dobroćudnu Opru Vinfri i koji su odlučili da dan posle Noći veštica, na sniženju, kupe sve ono što je neko, dan pre, platio duplo više. Opra savetuje da se kupljeni ukrasi i maske čuvaju za sledeću godinu, kada će biti potpuno novi i niko neće imate takve.
U školi je upravo počelo drugo tromesečje i nakon kratkog raspusta koji se nedavno završio, sve kao da kreće iz početka. Prošlo je osam sedmica od kada sam došao. Sunce i dalje sija, kiše skoro da nema, jutra su malo hladnija. Kulturne i sve druge razlike koje su me prvih sedmica proganjale lagano prestajem da primećujem. Zelenilo, kojeg jedva ima, polako, ali sigurno postaje žuto, kao i sve drugo u ovom delu Amerike.