Vizuelno i humanistički kolosalno delo

Dubravka Lakić

Italijanski reditelj Mateo Garone – kojeg naša publika poznaje, pamti i voli još od njegovih najranijih filmova: „Prva ljubav”, „Rimsko leto”, „Gosti”, „Srednja zemlja”, preko „Gomore”, „Dogmena”, „Rijalitija” i „Pinokija” – pred bioskopsku publiku donosi sada vizuelno i humanistički kolosalno filmsko delo. Šokantan film „Ja kapetan” („Io capitano”) na temu migrantskih snova o Evropi i njihovih sudbina tokom pokušaja da je se dočepaju, predstavljen je na način koji do sada nismo viđali na velikom platnu niti u televizijskim reportažama.

 Garoneov film opisuje odiseju dva mlada senegalska dečaka Sejdua i Muse koji kreću iz Dakara ka Evropi s nadom da će i za sebe i za svoje mnogoljudne porodice izgraditi tamo bolji život od onog koji imaju u svom dakarskom slamu. Reditelj u fokus kamere u najvećem delu stavlja šesnaestogodišnjeg Sejdua, u autentičnom i moćnom tumačenju naturščika Sejdua Sare koji je na poslednjem Venecijanskom festivalu osvojio nagradu „Marčelo Manstrojani” za najboljeg glumačkog debitanta. To vižljasto, pametno, dobro i marljivo dete – talentovano za rep muziku koju komponuje, izvodi, snima telefonom, postavlja na društvene mreže i dečje naivno sanja taj svoj „evropski san” – u jednom trenutku duge, surove i tragične imigrantske odiseje doći će u situaciju da čak, bez ikakvog prethodnog iskustva, upravlja brodom natrpanim afričkim izbeglicama od Tripolija do Sicilije, a da nije izgubio nijedan ljudski život. Reč je o istinitom događaju, poznatom italijanskoj javnosti, koji je Garone (zajedno sa koscenaristima Čekerinijem, Gaudiozom i Taljaferijem) scenaristički obradio i pretočio u svoj film.

 Ono što je na ovu temu svetska javnost do sada znala, informišući se iz medija, uglavnom se svodilo i svodi na imigrantsko finale. Na trenutke kada se oni dave u Mediteranu ili su blizu evropskih obala ili na trenutke njihovog iskrcavanja. Garone ide mnogo, mnogo dalje i dublje, iznoseći pred naše oči čitav taj složeni, komplikovani, opasni i tragični put neizvesnosti, od same njegove početne tačke pa do dolaska pred vrata Evrope, a u pitanju su na hiljade kilometara i nautičkih milja koje treba savladati. I ostati živ.

Otvara se tako pred očima gledalaca ta imigrantska golgota koja podrazumeva i ravnodušnu i bezdušnu eksploataciju od trgovaca ljudima, okrutnost i brutalno zlostavljanje od švercera, čuvara, korumpirane policije, graničara i sadista koji stravično muče, često do smrti one koji više nemaju novca da im plate. Posebno su upečatljive fantastično snimljene scene dugog, iscrpljujućeg i smrtonosnog prelaska preko Sahare (izvanredan rad direktora fotografije Paola Karnere), kroz koje Garone širi fokus sa Sejdua i Muse i na ostale junake, među kojima je i mnogo žena i dece. U ovom delu filma najpotresnija je snoliko poetski predstavljena scena napuštanja nesrećne, umiruće starije žene koja svoje saputnike moli da pomoć jer ne može dalje. Kroz metaforičnu sliku Sejduovog držanja njene lebdeće duše za ruke, Garone zapravo čini i mali omaž Emiru Kusturici i likovima koji su u njegovim filmovima leteli...

Eksploatacija, smrt i ropstvo i nepodnošljiva patnja glavne su okosnice imigrantske odiseje opisane u Garoneovom filmu. Slike koje često vidimo su zastrašujuće, nehumane, srceparajuće. Ali, tokom celog putovanja, taj dečak Sejdu ne gubi ni hrabrost ni ljudskost. Ovo je i njegovo putovanje do samosvesti i preranog sazrevanja. Čak i kada u poslednjem kadru filma uzvikne „Ja sam kapetan, ja sam kapetan!”, a kamera mu uokviri uzbuđeno lice, u podsvesti gledaoca pali se ta crvena lampica spoznaje da za tog momčića životna odiseja još nije gotova. Tek njega čeka i evropska „Scila i Haribda”, sa gotovo istim, strašnim i neljudskim, možda čak i gorim iskušenjima. Maestralno.

Podsećanja radi Mateo Garone je za film „Ja kapetan” u Veneciji nagrađen „Srebrnim lavom” za najbolju režiju, usledile su i osvojene nagrade EFA i nominacije za „Zlatni globus” i „Oskara”. Ako ste ga propustili na Festu, pogledajte ga sada u našim bioskopima.