PLINSKA SVETLOST

Brojke su svuda oko nas. Gas poskupljuje 60 odsto, potpisan je ugovor vredan 700 miliona evra, posrednici iz Jugorosgasa uzimaju na ime pet odsto godišnje 35-40 miliona evra, srpski udeo se u toj firmi volšebno prepolovio i pao na 25 odsto.

Brojke su se pretvorile u aferu o „gasnoj mafiji”. Ma kakav gas! Kada se gasna izmaglica raziđe, vratićemo se na opšte mesto: politika je u Srbiji i dalje najlukrativnija delatnost. Kako za stranke – koje se umnogome zbog novca bore za vlast i spremne su na sve vrste kompromisa ne bi li se približile državnom sefu, tako i za ovlašćene „dispečere” koji su se izveštili da u pregovorima jedan na jedan namaknu pare.

Veliki poslovi, posebno nabavke, poodavno su rezervoari za punjenje partijskih budžeta. Stranke na vlasti imaju najveći izbor: od međudržavnih sporazuma do koncesija na republičkom nivou. Kako lokalna vlast nije u prilici da napravi „velike udarce”, zadovoljava se sakupljačkom privredom po principu niske cene, ali velikog obrta. Opozicija ne ispada iz igre jer i ona ima svoje zabrane moći.

Svi su namireni. Pošto jesu, stranke uspostavljaju sistem „kolektivne bezbednosti”. Ako ste primetili, a svakako jeste, mnogi političari natežu se oko Palmine žirafe, ali sasvim retko ulaze u okršaje koji bi mogli da razotkriju tokove sumnjivog novca.

Sada je nešto puklo. Liberalno-demokratska partija je otvorila baraž od 155 mm. Ne interesuje me da li to Čeda gađa Mlađana i Voju. Na ovaj gasni slučaj gledam prvo fenomenološki, potom finansijski. Ako nešto naučimo, svi smo dobili.

Ništa ne prejudiciram. Nije moje da se bavim energetskim bilansima, berzanskim kvotama, strateškim partnerstvima, dogovorima, ugovorima, klauzulama i aneksima. Još manje poslovima istrage ili tužilaštva. Poučen iskustvima iz prošlosti, moje je da javno priznam da tu mnogo toga ne štima. Da ne kažem da smrdi.

Kako da verujem da je za sve kriv jedan potpis posredničkog ugovora sa Rusima? Tačnije dva: onaj prvi, člana G17+ i ovaj drugi, člana DSS-a. Neophodna je kolosalna količina naivnosti pa verovati da su se potpisnici „oteli“, da su dokument koji barata stotinama miliona evra overavali na svoju ruku.

Dve prozvane stranke, jedna u vladi druga u opoziciji, negiraju bilo kakvu odgovornost. I dok LDP nastavlja da ih tuče haubičkom artiljerijom dostavljajući tužilaštvu sve dopunjeniju dokumentaciju, javnost očekuje istinu. Hoćemo li je dobiti? Pa da se Čeda javno izvinjava što je klevetao ili da neko ode pred sud.

Najgore od svega je što zamorena javnost i ovu aferu doživljava kao još jednu u nizu stranačkih prepucavanja i ličnih obračuna. Ništa neobično u državi koju su stranke maestralno feudalizovale.

Da se iz gasnog vratim u čvrsto agregatno stanje. Na novac. Svi znamo da se, u nedostatku odgovarajuće kontrole finansiranja, gro stranačkog novca namiče kroz biznis. Što bliže vlasti, poslovi su unosniji, plen veći. Pošto metodologija važi za sve, stranke nemaju razloga da menjaju ovaj u suštini koruptivni model.

Najljući politički rivali retko kidišu jedni na druge što se para tiče. Kada se to i dogodi, kada pukne afera, onda je to više u funkciji izbora ili lične osvete nego principa. Niko se, pa ni prozvani pojedinci, previše ne uznemirava: zna da će se prašina sleći. Da neće biti sudskog ili, ne daj bože, zatvorskog epiloga.

Stranke dušebrižnički štite svoje izvođače sumnjivih radova. Verujem da su ponosne na tu svoju uvrnutu etiku. Zato Mlađan Dinkić brani svog izabranika za direktora koji je prvi potpisao ugovor o problematičnom posredništvu. Zato Nenad Popović ne da na svog kolegu iz DSS-a. Oni su za svoje stranke u datom trenutku odradili dobar posao.

Feudalizacija interesa dovedena je do ciničnog paradoksa: namiruju se stranke, svakako i deo stranačke kamarile, a Srbiji šta pretekne, pretekne. Što neki ugovor nije dobar za zemlju, koga se to previše tiče. Zato je tako žestok front otpora pokušajima da se razbiju razne „mafije”. Ako se poruši kleptosistem, sve se svodi u okvire redovnog budžetskog finansiranja – što je, složićete se, mnogo manje novca.

Dokle ćemo više da plaćamo tuđe promašaje? Pojedinačne, ako se ispostavi da je tako, ili grupne, ukoliko se pokaže da je reč o kolektivnom zahvatu. Dokle će vlast gospođu Vericu Barać da drži kao ikebanu i da pred funkcionerima EU maše zastavicom njenog saveta za borbu protiv korupcije – koji sada hoće i da ukine?

Nema zemlje nepodmitljivih Robespjera. Nema zemlje bez afera. Razlikuju se samo po tome što u ozbiljnim državama afere imaju svoj ozbiljan epilog, a u neozbiljnim služe za adrenalinsko draškanje javnosti i tiražno punjenje žute štampe.

Približavamo se EU. Vreme je da pokažemo ozbiljnost. „Gasna afera” ne sme da utihne poput lampe bez petroleja. Postaćemo ozbiljni ukoliko partije pokažu spremnost da se stvari isteraju na čistac. Makar i po cenu koalicija. Nema tu milosti.

Krajnje je vreme da se otresemo pijavica. Afere ne smeju da se tiču stranačkih obračuna ili sukoba ličnih animoziteta, toliko bliskih ovdašnjem političkom mentalitetu.

Štetni ugovori imaju i cenu koja se ne meri novcem. Meri se ugledom zemlje. Upravo bi Rusija tu mogla da nam bude primer. Putin i kompanija povratili su dignitet svojoj zemlji ne zato što su posebno demokratski, ne samo zato što im se posrećila cena energenata, već zato što su pre svega državotvorni. To je ta demarkaciona linija po kojoj se kagebeovsko okruženje Jeljcina dramatično razlikuje od kagebeovskog okruženja Putina. 

Mogu oligarsi da troše stotine miliona evra na kuće po Londonu i kolekcije slika, mogu da uživaju u luksuznim jahtama i da s tribina posmatraju igru galaktičkih zvezda fudbala čiji su vlasnici, ali prvo moraju da namire majčicu Rusiju.

Kada naši izabrani predstavnici, ili njihovi zastupnici, rasprodaju državni interes zarad popunjavanja partijskog ili ličnog konta – ne pravim tu neku posebnu razliku – šta mogu da misle njihovi partneri. O njima da su lopovi i korumpirani prevaranti, o nama da smo budale koje sve to trpe. Šta mogu da kažu o Srbiji jer mi smo ih dovodili na vlast i omogućavali da rade to što rade.

Neke ljude možete da varate neko vreme, ali nikada sve ljude sve vreme, kaže američka izreka.