Može li se Srbija pomiriti

U tački u kojoj se ukrštaju želja Demokratske stranke da ostane na vlasti bez obzira na cenu i težnja Socijalističke partije Srbije da se posle gotovo decenije na vlast vrati, dobili smo „Deklaraciju o pomirenju i zajedničkoj odgovornosti za ostvarivanje vizije Srbije kao demokratske, ekonomski i kulturno razvijene i socijalno pravedne zemlje”. Bar po izjavama njenih potpisnika, Borisa Tadića i Ivice Dačića, pomirenje stranaka koje su se donedavno nalazile u stanju nepomirljivog sukoba trebalo bi da stavi tačku na vreme u kojem se u Srbiji novija istorija delila na vreme pre i posle petog oktobra.

Ko se i u čije ime pomirio?

Ideja o Deklaraciji o pomirenju ambiciozno je najavljivana kao projekat nacionalnog pomirenja još u vreme pregovora socijalista i demokrata o formiranju vlade, da bi tromesečni „brak na probu” pokazao da zajednički imenitelj ove dve stranke (najpre podela ministarskih fotelja, a potom i mesta u upravnim odborima javnih preduzeća) ima prevagu nad onim što ih je nekada razdvajalo. Dok Aleksandar Vučić smatra da je pomirenje demokrata i socijalista „žalosna lakrdija”, a u DSS-u su uvereni da je reč o „političkom marketingu”, Gordana Pop Lazić iz SRS-a ocenjuje da je Deklaracija „pomirenje onih koji su se razdvojili na Osmoj sednici Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije”. Za Čedu Jovanovića pomirenje je „pozorišna predstava”, Vuk Drašković poručuje da to „nije dobro za Srbiju”, dok Velimir Ilić tvrdi da je reč o čudnom dokumentu sa kojim se ne bi složio ni pokojni Zoran Đinđić.
Izgleda da Ilić greši, jer predsednik SPS-a danas tvrdi da su Milošević i Đinđić imali sličnu ideju dok su 1993. i 1994. godine pregovarali o formiranju zajedničke vlade. „Svaka stranka koja kaže da ne želi pomirenje sa SPS-om laže”, tvrdi Ivica Dačić, sasvim opravdano poručujući kritičarima Deklaracije da „ako već učestvuju sa nama u vlasti, a nismo se pomirili, onda to znači da je vlast jača od svega”.

Šef Evropske socijalističke partije i potpredsednik poslaničke grupe ESP u Evropskom parlamentu Hanes Svoboda, sa druge strane, smatra da SPS neće moći da uđe u Socijalističku internacionalu dok ne okaje grehe iz prošlosti. „Pomirenje je važno, ali je isto tako važan pošten odnos prema prošlosti i njeno ocenjivanje”, rekao je Svoboda.

U Srbiji kao da vlada amnezija koju prati i opšta amnestija, pa sama Deklaracija gotovo da ne pominje prošlost demokrata i socijalista, niti se prema njoj ove stranke politički određuju. Umesto toga, odlučili su se za pomirenje koje ne isključuje „zadržavanje sopstvenih pogleda na prošlost”.

Jednom davno Konfučije je rekao: „Plemenit je čovek spreman na pomirenje, ali se ne ponižava. Hulja se ponižava, ali nije spremna na pomirenje”. Upravo zato Srbiji danas tapšanje po ramenu demokrata i socijalista, kao ni negdašnje pomirenje četnika i partizana koje je ostalo mrtvo slovo na papiru, ne znači ništa. Potrebna nam je istina. A do nje je dug put. Možda ga najplastičnije ilustruju primeri i iskustva Španije, Italije, Argentine, Čilea i Ruande koje smo izabrali za vas a koji slede u Temi nedelje.