Kolateralne žrtve

DA LI ĆE I KINESKO EKONOMSKO ČUDO biti među „kolateralnim žrtvama” tekuće finansijske krize? Ovo pitanje je postavljeno čim je postalo očigledno da se finansijska oluja koja se uzvitlala sa Volstrita neće, u svom pustošnom pohodu, zaustaviti samo na Americi, a odgovor je stigao prošlog ponedeljka. U izveštaju kineskog statističkog biroa, čije su brojke prvi put predočile da, posle ubrzavanja koje nije prestajalo od 2002, zahuktana lokomotiva tamošnje ekonomije počinje da gubi paru.

Prema tom izveštaju, u trećem ovogodišnjem kvartalu, u odnosu na isti prošlogodišnji period, kineski rast je iznosio devet odsto. To je brojka koja bi, da je u sličnim izveštajima svih zapadnih zemalja, bez izuzetka bila povod za otvaranje šampanjca, ali u kineskom slučaju je razlog za brige. To je naime prva jednocifrena stopa rasta u poslednjih šest godina, a pad se, u odnosu na drugi kvartal, kada je rast iznosio 10,1 odsto, smatra „znatnim”. Pogotovo što je praćen prognozama mnogih ekonomista da bi ekspanzija u idućoj godini mogla da se svede na samo osam odsto, čak i ako u Pekingu budu preduzeli mere da stimulišu rast.

Uzroke kineskog usporavanja nije teško dokučiti: to je rapidno opadanje tražnje od glavnih kupaca, Amerike i Evrope, gde su poremećaji u finansijskom sistemu najveći. A pošto danas veze Kine sa velikim ekonomijama imaju karakter čvrste međuzavisnosti, opadanje kineskih privrednih aktivnosti se vraća kao bumerang. Od kineskog „dopingovanog” rasta koristi su naime imali i nemački proizvođači mašina, japanski liferanti građevinske opreme i izvoznici sirovina sa svih meridijana. Nemački izvoz u Kinu tako je u avgustu bio za 2,5 odsto manji nego pre godinu dana, dok su to mnogo dramatičnije osetili Korejci, čiji je izvoz u blisko inostranstvo opao čak za 15,5 odsto.

Iako sama po sebi, sa 1,3 milijarde stanovnika i deviznim rezervama od 1,9 biliona (hiljada milijardi) dolara, nesumnjivi ekonomski džin, u relativnim brojkama Kina još ni blizu nije igrač koji je dorastao Americi, pa je otuda njihova međuzavisnost „asimetrična”. Kina, naime, proizvodi mnogo, ali uprkos svojoj mnogoljudnosti nedovoljno troši: dok je njene 1,3 milijarde građana prošle godine odbrojalo samo 1,2 biliona dolara, dotle je 300 miliona Amerikanaca iskeširalo 9,7 biliona. Zaključak iz ovoga jeste da je kinesko tržište široko – ali plitko, dok je američko uže – ali dublje. Drugačije rečeno, kineska potražnja je nedovoljna za dostignuti nivo kineske proizvodnje i danas nema zamene za ogromnu usisnu moć koju generišu američki potrošači.

Pošto je u Americi na dnevnom redu stezanje kaiša, to ne može a da se ne odrazi na Kinu. Sama po sebi, stopa rasta od osam odsto je iznad svetskog proseka i izuzetno visoka po globalnim standardima, ali dobija druge dimenzije kad se uzme u obzir da Kina mora da trči da bi ostala u mestu: svake godine mora da obezbedi gotovo 20 miliona novih radnih mesta, da bi apsorbovala nove migrante iz njenih ruralnih u gradska područja. Rast od osam odsto je upravo ona delikatna granica ispod koje stoji realna pretnja porasta urbane nezaposlenosti, a sa tim i mogućih demonstracija, odnosno socijalne nestabilnosti.

Utešno bi bilo ako bi najnovije usporavanje bilo samo predah posle zaista dugog perioda rapidnog uspona. Kinezi su se u jednoj sličnoj situaciji, u azijskoj krizi pred kraj devedesetih, pokazali veštim u manevru izvlačenja, kada je tadašnji premijer Žu Rongđi upumpao milijarde dolara u javne radove, izgradnju puteva, aerodroma, brana... To je pomoglo da nivo ekonomskih aktivnosti ne opadne, a imalo je i dugoročnu korist: relativno visok nivo kineske infrastrukture (znatno naprednije od, primerice, one u Indiji) bio je dodatni mamac za nove strane investitore...

Ono što je u ovom momentu možda najizvesnije jeste da neće opasti intenzitet kinesko-američkih ekonomskih veza. Kina je naime dosad bila jedan od glavnih finansijera američkog deficita i veoma je verovatno da će to, uprkos ovoj krizi, i da ostane. Kina sa Amerikom ostvaruje velike trgovinske viškove i nema izbora nego da dobar deo tih para reinvestira u američke obveznice, kako bi time hranila tigra kojeg je uzjahala...

GLOBALNA KRIZI PODRAZUMEVA I LOKALNE DRAME. U prvi mah je izgledalo da je najteža na Islandu, maloj državi (300.000 duša), velikog ekonomskog prosperiteta (40.000 dolara dohotka po glavi), čije su se banke uhvatile u spekulativno kolo Volstrita, pa onda na ivicu bankrota dovele celu državu. Priskočio je u pomoć MMF, pa je proces izbavljenja u toku.

A onda, kad mu je najmanje trebalo, s obzirom na ne baš najsređenije unutrašnje prilike, upetljanost u avganistansku krizu i iskušenja u odnosima sa glavnim saveznikom i pokroviteljem, Amerikom – u teškoj finansijskoj krizi se našao i Pakistan. Ekonomija zemlje sa 170 miliona stanovnika došla je na ivicu kolapsa, što je njene funkcionere prinudilo da se rastrče u potrazi za prijateljima koji mogu da daju spasonosne zajmove. Novoustoličeni šef države, predsednik Asif Ali Zardari tako se obreo u Pekingu, guverner centralne banke je otputovao u Dubai, apeli su upućeni SAD, Saudijskoj Arabiji... Na kraju je spasilac i u ovom slučaju pronađen u MMF-u, čija uloga finansijskog vatrogasca, u globalnom košmaru, izgleda ponovo dobija na značaju, uprkos mnogim ocenama da stare institucije nisu adekvatne za suočavanje sa novim izazovima.

Pakistanu je odobreno pet milijardi dolara, ne bi li time obezbedio pokriće za izmirivanje spoljnih obaveza. Trebaće mu uskoro, kažu, još desetak milijardi...

NAFTA NASTAVLjA DA POJEFTINjUJE, što je dobra i loša vest, zavisno od toga da li pitate kupce ili prodavce. Sigurno je samo da se tome ne raduju Rusija, Iran, Venecuela i drugi koji su na visokim cenama još glavnog energenta civilizacije mnogo toga postigli, a još više planirali...