Faktor iks u obnovi Generalštaba

Ako se u pozivnom pismu za konkurs za Novi Beograd bivši pripadnik prekomorske brigade arhitekta Dobrović, blasfemično obratio arhitekti Stanku Mandiću, nazivajući ga pripadnikom „višeg svešteničkog reda” moguće je da je Dobrović u to doba sebe smatrao vrhovnim sveštenikom arhitekture i urbanizma nove Titove Jugoslavije, koji ima ovlašćenja da ruši nasleđe Kraljevine Jugoslavije, koje se nije uklapalo u njegovu ideju predstave novog prostornog poretka – ansambla Generalštaba na Trgu „Sutjeska”. Njegova kompozicija projektovana za konkurs „Državnog sekretarijata za narodnu odbranu” ( dalje DSNO) nastala kao prostorni diskurs, odobren od strane „sveštenika” nižeg reda ( žirija i programskog odbora ) stvorila je značajan diskontinuitet prostora u odnosu na predratne čvrsto uspostavljene gradske blokovske matrice Beograda, posebno uz ulicu Kneza Miloša. Zgrade „Ministarstva vojnog i mornarice” kao i zgrada Vojne akademije, uspostavljene kao konkretna programska namena u „Izveštaju komisije” iz 1920. koji je poslužio za međunarodni konkurs, a zatim i za izradu Generalnog plana Beograda 1923-24. o uređenju Beograda kao blok 4, nisu tretirane konkursnim materijalom za DSNO u pravcu obaveze njihove rekonstrukcije, iako su potrebe za takvim pristupom bile opravdane iz urbanističkih, ali i razloga potrebe obnove, a ne rušenja prethodnih graditeljskih slojeva.

Da su sprovodioci konkursa za DSNO imali trunku etičke odgovornosti, propisali bi obaveznu rekonstrukciju oštećenih objekata, ali kako to nisu učinili, Dobrović je 1958. konstatovao da te stare zgrade treba „odstraniti”, usled činjenično utvrđenog ruševnog stanja, kao posledice aprilskog bombardovanja 1941. U tom kontekstu se nameće pitanje šta bi se desilo danas, kada bi neki autor nekog novog konkursa zauzeo takav isti stav prema njegovim delima, s tim da je sada potrebno odstraniti njegove „stare zgrade” oštećene u bombardovanju 1999? Da li je češki arhitekta Nevola (autor Kapetan Mišinog zdanja, ali i zgrade Vojne akademije koja je „odstranjena”) zaslužio da u jednom trenutku (nakon njegove smrti ) posle pozivnog konkursa za „sveštenike” najvišeg reda (Titove omiljene arhitekte ) bude na spisku za odstranjivanje. Da li je Dobrovićev Generalštab danas ansambl starih zgrada... Da, svakako! Ali ga nikako ne treba rušiti, pre svega zarad etike odgovornosti i izlaska iz začaranog kruga poništavanja! Umesto rušenja, potreban je novi konkurs za oba bloka uz Nemanjinu sa ciljem reafirmacije poništenog nasleđa na regulaciji kneza Miloša. Tokom sprovođenja konkursa za DSNO na delu je bila etika namera. Slučajno ili namerno, Rikard Marasović, hrvatski arhitekta, miljenik Josipa Broza, odustaje od drugog Aligijerijevog kruga (u kojem su bili pozvani samo Marasović i Dobrović), pa Dobrović, autor regulacionog plana za Novi Beograd, (po kojem osnovu se gradi Metalski zavod „Aleksandar Ranković”) bez borbe (moguće je i uz Lekinu podršku) , izlazi iz tog duela kao pobednik, i stvara put za proscenijum travnati Trg „Sutjeska” napravljen na temeljima vojnih objekata Kraljevine Jugoslavije.

Dobrovićev „titanik” je svakako mogao biti jedan od bisera modernističkog niza Novog Beograda, pored zgrade SIV-a (arhitekta Vladimir Potočnjak sa timom Zlatko Nojman, Anton Urlih i Dragica Perak) i Kule „Geneks” (arhitekta Mihajlo Mitrović), ali se odlukom žirija našao usred gradskih blokova Beograda! Postfestum Odluku o utvrđivanju porušenog Generalštaba VS i CG za spomenik kulture (pravni nonsens) 2005. potpisuje Miroljub Labus. Studiju valorizacije priprema nadležni Zavod na inicijativu Udruženja arhitekata. Tom odlukom se za Dobrovićev objekat propisuje obaveza „očuvanje autentičnog izgleda” uz utvrđivanja mere zaštićene okoline spomenika kulture sa zabranom objekata koji svojom namenom, gabaritom, volumenom i oblikom mogu ugroziti ili degradirati spomenik kulture i njegovu zaštićenu okolinu (suprotno svim savremenim pristupima obnove nasleđa koji podrazumevaju mogućnost remodelacije radi očuvanja prethodnih slojeva).

Interesantno je da gotovo u istom periodu Labusov tim odbija da stavi pod zaštitu, takođe NATO bombama istorijski jako vredne urušene tada objekte Vojske Srbije i Crne Gore, (građene krajem 19. i početkom 20. veka) u Kragujevcu, čiji je značaj vrlo izvesno veći i od Dobrovićevog DSNO. Posebno je neprimereno da u Odluci o Generalštabu stoji obaveza „očuvanje autentičnog izgleda” za de fakto urušen objekat, uz takođe nepostojanje regulativa kojima su investitori koji žele da ulože u obnovu nasleđa oslobođeni poreza ( poput internacionalne regulative koja je davno uspostavljena radi unapređenja obnove nasleđa), ali i onemogućeni da svoj biznis program usklade sa obavezama obnove.

Kao dokaz u prilog toj tvrdnji Generalštab, tačnije „blok B” je izgubio mogućnost da dobije novog vlasnika tokom 2007. (Vlada Vojislava Koštunice) uprkos ponudi od oko 60 miliona evra, koja je bila uslovljena skidanjem zaštite, što je naravno bilo sasvim neprihvatljivo. Jasno je i da Labusov tim nije imao dovoljan kapacitet da predvidi ishod nestručno napisanih odluka, koje i dan-danas odvlače one koji bi da ulože u obnovu, ali i ostvare svoje poslovne ciljeve, što je praksa svuda u svetu. Situaciju svakako može razrešiti pozivni konkurs baš kao i za DSNO, za koji je potrebno pre toga izraditi Studiju urbane obnove za potrebu propisivanja uslova za izradu konkursa (koja bi istovremeno poslužila za izmenu i dopune Odluke o zaštiti). Da li je veoma teško pamtljiva šifra Dobrovićevog rada na konkursu koja je glasila X (iks), simbolično označila mesto gde se nalazi blago... ili će biti da je taj simbol X kojim se poništava neka prethodna komanda ili možda vidovita najava Maskovog otkupa Generalštaba biće svakako izvesno u vremenu koje je ispred nas.

Nekadašnji direktor Zavoda za zaštitu spomenika kulture Kragujevac (2000–2004)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista