Treća Španija

Specijalno za „Politiku”
Madrid – Pedesetak kilometara od Madrida, na obroncima Gvadarame nalazi se Memorijalni kompleks „Dolina palih”, sagrađen odlukom Fransiska Franka,„kaudilja Španije po milosti Božjoj”, kako bi se „pamtila slavna epopeja našeg krstaškog rata”. Kompleks pripada benediktinskom redu i ima 1.300hektara. Sa platoa od 30.000 kvadrata, gde lako može da stane stotinak hiljada ljudi, ulazi se u baziliku, ukopanu u steni idugu 262 metra (duža od crkve Sv. Petra u Vatikanu), u kojoj se svakodnevno služi misa nad cvećem okićenim grobovima osnivača Falange (španske fašističke organizacije) Hosea Antonija Prima de Rivere i fašističkog diktatora Franka. Grobove ispred glavnog oltara natkriva kupola visoka 42 metra. Iznad svega se diže krst visok 140 metara, viši od Keopsove piramide ili Kipa slobode u Njujorku. U svim turističkim vodičima, kao i mnogim knjigama i udžbenicima, „Dolina palih” se predstavlja kao zajednička grobnica izginulih u građanskom ratu bez obzira na to na kojoj su strani bili u njemu, a kao znak nacionalnog pomirenja i želje da se tako nešto više nikada ne ponovi.

Ali,istina o svemu iposebno današnja stvarnost demokratske Španije ne mogu sasvim da se spoje sa ovom tvrdnjom, jer činjenice pokazuju nešto sasvim drugo. Osim dvojice pomenutih, tu je pokopano više hiljada frankističkih boraca i više stotina, a možda i hiljada republikanskih zatvorenika, neki od onih 20.000robijaša koji su svoju kaznu služili na prinudnom radu na izgradnji ovog kompleksa koja je trajala 20 godina i tu ostavili svoje kosti. Zajednička grobnica pobednika i pobeđenih, samo je mit. Otuda su retki republikanci i njihovi potomci, i uopšte ljudi sa demokratske levice koji posećuju ovaj kompleks. Za njih je on ne samo simbol njihovog poraza veći znak nepriličnog sećanja i odavanja počasti čoveku koji Španiji nije doneo mnogo dobra.

Sasvim je druga stvar s onima koji su krenuli uz oficire koji su izveli državni udar i otpočeli građanski rat. Za njih je ovo mesto koje neizostavno treba posetiti, i to i čine, pojedinačno ili u organizovanim masovnim ekskurzijama. U tome su najuporniji pripadnici Falangi; svakog 19. novembra uveče, kreću pešice iz Madrida na marš odeveni u fašističke uniforme i sa vencima i buketima cveća, da bi u zoru narednog dana, dana smrti kaudilja, stigli u „Dolinu palih” i odali poštu „spasiocu Španije i zapadne civilizacije od crvenih hordi”. Pod fašističkim zastavama i u borbenom stroju, ko ih vidi kako marširaju bez obzira na zamor ili vremenske neprilike, ne može a da ne oseti neugodnu strepnju, ako ne i strah, i da se ne zapita kako je danas moguće ovako nešto.

No, ako je do danas bio moguć ovakav marš, ove godine se neće održati zahvaljujući zakonu o istorijskom pamćenju, koji je socijalistička vlada donela krajem prošle godine. Po tom zakonu, „Dolina palih” ostaje memorijalni centar, ali je u njemu zabranjeno svako političko okupljanje i isticanje neustavnih zastava i simbola kao što je to bilo u protekle tri decenije od smrti Franka. Simboli tog vremena biće uklonjeni sa fasada kompleksa, ali takođe i ostali znaci i spomenici koji podsećaju na fašističku diktaturu. To, međutim, neće biti lako, jer nalog da se izmene imena stotina i stotina ulica i trgova koji nose ime ili Franka ili nekog od njegovih oficira i jedinica, u rukama je nadležnih opština, a ove nisu uvek u rukama socijalista veći desne opozicije, koja iako odbija da je naslednik Frankove politike, takođe odbija da se išta menja iz nedavne španske prošlosti. Kada je pre dve godine vlada izdala naređenje da se iz samog centra Madrida ukloni spomenik Franka na konju, to je izazvalo žestoke proteste desnice i njenih najradikalnijih članova okupljenihoko udruženja koja neguju uspomenu na svoju pobedu, od kojih je najpoznatije Fondacija „Fransisko Franko”.

Zakon je izazvao polemike u obe „Španije”. Dok po desnici socijalisti „hoće da dobiju izgubljeni rat”, dele Španiju i otvaraju tek zarasle rane, dotle „crvena” Španija izražava nezadovoljstvo dometom tog zakona, jer, osim dozvole i pomoći da se najzad otvore masovne grobnice streljanih republikanaca, zakon ne dozvoljava otvaranje sudskih procesa i utvrđivanje krivice za takođe masovna preka suđenja, posle kojih je više stotina hiljada republikanaca i ostalih pripadnika demokratskih snaga, decenijama trunulo po kazamatima.

I pored toga što se donekle može govoritio „dve Španije”,kada se radi o građanskom ratu, one su odavno postale samo akademski pojam. Danas je daleko najbrojnija ona „treća Španija”, najvitalniji i najvažniji deo nacije sa pogledom na budućnost, generacije rođene posle svega koje niti imaju krivicu za tragične događaje iz prošlosti, niti su spremne ne samo da je nose veći da o tome uopšte raspravljaju. Niti je pravo da im se na leđa tovari ono za šta nisu odgovorne. Današnji živ razvoj zemlje u svim pravcima, isuviše je veliki izazov i privlačan poduhvat da bi se gubilo vreme na zamršene događaje iz istorije. Ne radi se o tome da se istorija namerno zaboravlja, većje pre suprotno; iz njenih tužnih lekcija se uči, pa se zemlja gradi na onim osnovama koje ako potpuno ne isključuju ponavljanje negativnih slučajeva iz istorije, barem ih čine izuzetno teškim za ponavljanje. Ne da se među mladim svetom ili onim srednje generacije povremeno ne povede razgovor o građanskom ratu, ali to je uglavnom povodom neke nove knjige ili filma, koji na dokumentovan način govori o tim događajima. I to je sve, bez obzira na to da li u razgovoru učestvuju unuci fašista ili anarhista i komunista. Sledeće pitanje možda najbolje definiše raspoloženje današnjih Španaca kada je građanski rat u pitanju;na šta misli Španac koji živi u sopstvenom trosobnom stanu, sa stalnim zaposlenjem i solidnim primanjima, sa automobilom dobre klase u garaži – na neko egzotično letovanje ili na to ko je prvi zapucao tragičnog leta 1936. godine? Odgovor ne donosi mnogo poena, jer ga skoro svako zna.

Ovo se, međutim, ne može uvek reći i za političku klasu, koja bez obzira na ideologiju, povremeno potegne pitanje narodnog pomirenja. Iako se menjaju partije koje povedu ovakve rasprave, cilj im je uvek isti; nanošenje udaraca političkom protivniku kako bi se dobilo što više glasača na izborima. Rezultat ovoga je nečija kratkotrajna privatna pobeda, ali je uvek sasvim siguran opšti i dugoročniji gubitak energije i vremena. Energije i vremena tako neophodnih i nikada dovoljnih da bi se rešili večni problemi svake zemlje, kao što su ekonomske krize, nezaposlenost, širenje demokratskih sloboda, podizanje nivoa zdravstvene i socijalne zaštite, nauke i obrazovanja, i opšteg ugleda zemlje u međunarodnoj zajednici. Ovako su tvorci španske tranzicije vrednovali prioritet ciljeva koji su se u odlučujućim danima za demokratski preobražaj zemlje nalazili pred njima. Nisu zaboravili ni temu o nacionalnom pomirenju, ali su kao političari, rešili samo njen politički aspekt zakonom o opštoj amnestiji i uvođenjem višepartijskog sistema, što je do tada proganjanima dalo puno pravo na politički javni rad. Onaj istorijski aspekt, prepustili su akademijama za proučavanje istorije, gde je ovakvim temama pravo i najbolje mesto. Rezultat ovakvog njihovog stava je poznat; od zemlje zaostale u svakom pogledu za Evropom, Španija je danas osma svetska ekonomska sila. 

Da bi se narod među sobom mirio, treba prvo među sobom da se svađa, da omraza i nepomirljivost u misli i postupku budu načelo ponašanja prema drugome, što već odavno u Španiji uopšte nije lako sresti ni na individualnom, a kamoli na kolektivnom ili nacionalnom planu.  

Ko su onda oni koji traže nacionalno pomirenje i zašto? O tome za „Politiku” govori Migel Erero i Rodriges de Minjon, pravnik i danas član Državnog saveta, a u godinama tranzicije jedan od sedmorice pisaca današnjeg španskog ustava i lider desne opozicije u tadašnjem parlamentu, vernik katolik i dugogodišnji bliski prijatelj sa bivšim komunističkim liderom Kariljom, sa kojim već godinama učestvuje u radio emisiji sa temama iz političkog života Španije:

„Sektaški pristup istoriji kojim se negira, ruši, čak i fizički, falsifikuje ili pokušava da se izmisli, što je isto, namerava da nametne formu integracije koja isključuje onu drugu polovinu zajednice. Tako deluju kako oni koji traže istorijsko pamćenje, jednom određene događaje hoće da prilagode sebi ili čak da falsifikuju, jer ne shvataju ili ne žele da shvate dramatični globalni kontekst u kome su se oni dogodili, a isto tako čine i oni koji neguju retoriku koja diskfalifikuje protivnika, potkopava institucije, isključuje pomirenje i sprečava građansku slogu, koja je po Ciceronu, najčvršći oslonac države. Kada se tako nešto dogodi, ove pozicije pothranjuju jedna drugu, a politička klasa se neizbežno deli napola.”

Ako prihvatimo ovakvo mišljenje jednog od lidera španske političke tranzicije, i to prevedemo na izvesne pokušaje da u Srbiji dođe do nekog nacionalnog pomirenja, onda bi pre toga bilo neophodno odrediti globalni istorijski kontekst tog navodno još nerazjašnjenog sukoba. Ali, ako je on navodno nerazjašnjen, kontekst u kome se zbio ne ostavlja sumnju; nacistička Nemačka je izazvala Drugi svetski rat, između ostalih zemalja je okupirala i Kraljevinu Jugoslaviju, što je dovelo do tragičnih nacionalnih i međunacionalnih podela, kao što to čini svaka strana okupacija da bi sebi olakšala posao i produžila svoje trajanje.