Jedan kamen za svakog „nestalog"

Tek pre neki dan Horhe Videla, vođa prljavog rata (1976-1983) protiv sopstvenog naroda u kome je bez traga, groba ili suđenja, nestalo 30.000 ljudi osumnjičenih za neistomišljeništvo, prebačen je iz udobnog kućnog pritvora u pravi zatvor. A „Paksina 12” ,dnevnik levičarskih intelektualaca, i najzaslužnija što Argentina nije ostala „zemlja bez pamćenja”, jetko je opisala dolazak osamdesettrogodišnjeg diktatora pred sud kad mu je saopštena odluka da mora u „pravi zatvor”.

„Videla je došao u sud Komodoro Pi u pratnji jednog uniformisanog zatvorskog stražara, ali mu, …za razliku od sitnih džeparoša i pilićara, nisu stavljene lisice na ruke. Došao je u kariranom sivom odelu sa jednom fasciklom pod miškom…”

Na vlast je došao vojnim pučem pre trideset tri godine, kada je otpočet državni terorizam. Pre 22 godine, kada se u Argentinu vratila demokratija, osuđen je na doživotnu kaznu zbog zločina nad sopstvenim narodom. Argentina je tada postala prvak borbe za ljudska prava i prva zemlja koja je domaćim pravosuđem osudila glavešine države. Usledile su, međutim, brojne vojne pobune i kompromisi sa vojskom. Argentini je pretio povratak na „olovna vremena vladavine vojničke čizme i dekreta”. Nizom zakona relativizovana su suđenja za monstruozne zločine počinjene u vreme diktature. Mnogi su oslobođeni pozivanja na krivičnu odgovornost po principu „komandne odgovornosti”, to jest o „obaveznoj poslušnosti” prema „nalozima odozgo”. To su bili niži funkcioneri vojnog režima koji su oslobođeni sudske istrage posle vojne pobune na Uskrs 1987, iako su neki od njih ušli u istorijske anale kao „izvođači najmonstruoznijih tortura u istoriji ljudskog roda”.

Pre sedamnaest godina dekretom o oproštaju tadašnjeg predsednika Saula Menema kazne su oslobođeni svi, čak i glavešine vojne diktature. Ali,pre deset godina novi federalni sudija, zatvorio je generala Videlu zbog „krađe beba rođenih u mučilištima vojne diktature”, da bi ga posle 37 dana, na višoj sudskoj instanci iz zatvora vratili u kućni pritvor. Kod kuće je uz ograničeno kretanje uživao deset godina, da bi ga pre neki dan u osamdeset trećoj godini opet prebacili u pravi vojni zatvor. Sticajem okolnosti,to je isto ono mesto gde je bez ikakvih suđenja bilo, za vreme njegove diktature,dovođeno na hiljade mladih ljudi. Retko ko je iz njega izlazio živ, bivali su mučeni do izdisaja. Potom su, ponekad još živi, bacani iz aviona pravo na dno reke La Plate.

Još je monstruoznija bila taktika vojne hunte da sačekaju rođenje beba trudnica osumnjičenih za levičarenje. Odmah po porođaju bi ih ubijali, a decu su pod lažnim imenima davali na usvajanje vojnim porodicama. Očevi su najčešće ubijani nekoliko meseci pre samog porođaja. Računa se da je bilo oko pet stotina takvih slučajeva. Od toga, zahvaljujući upornom radu „Majki i baka sa Plase de Majo”, devedeset petoro otete dece vratilo se svojim bakama, posle sudskih procesa i genetskih analiza. Ostali, njih četiri stotine, još žive u usvojeničkim porodicama.

(/slika2)Nacija je od kada su diktatorske hunte morale da odu, ne zbog terora nad sopstvenim narodom, već zbog izgubljenog rata na Malvinima, u stalnoj debati kako da izgradi svoju budućnost: dve najvažnije institucije vojska i crkva ogrezle su u zločinima, i veliki deo društva koji je „gledao svoja posla” i nije hteo ništa da zna o mučilištima, nestalima, otetim bebama…Jedna od stalnih parola je da Argentina ne sme da bude zemlja bez pamćenja. Jošu prvim godinama demokratije grupa intelektualaca okupljena oko čuvenog argentinskog pisca Ernesta Sabata prikupila je svatada poznata dokumentao nestalim licima isabrala ih u knjigu „Nunka mas”, što znači „Nikad više”. Ali,da li nacija može da se pomiri sa svojom prošlošću, dok se ne utvrdi šta se zapravo desilo sa svakim od 30.000 nestalih lica. I dok svakog od počinilaca tih zločina ne stigne pravedna kazna. Ili je dovoljno da glavešine ovog državnog terora budu osuđene, dok se za ostale podređene vojnike nižeg ranga može kao opravdanje uzeti da su samo profesionalno postupali izvršavajući naređenja. Šta će biti sa vojskom kao institucijom ako se niži vojnici osude zato što su „profesionalno obavljali svoj posao”, pitaju se pobornici zaborava, dok drugi rezonuju da se ne može dozvoliti da ubice i saučesnici u teroru ostanu u vojnim, policijskim ili crkvenim redovima.

(/slika3)Sadašnja predsednica Argentine Kristina Kiršner otvorila je nedavno u zgradi Ujedinjenih nacija na njujorškom Ist Riveru izložbu o „Bakama sa Plase de Majo”. Trideset i neku godinu pošto su se prvi put sa belim maramama okupile na centralnom Majskom trgu ispred predsedničke palate u Buenos Ajresu jošne znaju gde su grobovi njihove nestale dece, ali su se nekima od njih vratili unuci rođeni u mučilištima vojne hunte. Kristina Kiršner pruža im punu moralnu podršku, otvorili su se i zakonski okviri za nova suđenja. Ispred sudnice iz koje je Horhe Videla najzad prebačen u pravi zatvor, jedna baka sa Plase de Majo, na pitanje „Paksine 12” šta bi jošmogloda se uradi, poručila je predsednici:

„Kristina Kiršner, koju poštujem, mora da traži da joj vojska kaže gde su naša deca. Kao glavnokomandujući vojnih snaga, ona ima pravo iobavezu da to uradi. Vojska, počevši od Videle, mora da kaže kod koga su naši unuci. Oni to znaju. Naša deca danas imaju 30 ili 32 godine. Njihovo je pravo da saznaju ko su im pravi roditelji. Pre nego što i poslednja od nas ne umre.”

Nedavno je na imanju (14 hektara) nekadašnje vojne akademije u Buenos Ajresu, pretvorenom u memorijalni park, izgrađen živi zid sa 30.000 cigala. Samo na 8.718 opeka urezano je ime žrtve. Ostali –21.000 vode se do daljnjeg kao nestali – „desaparesidos”.

Dužnost je države da nastavi sa istragom, da prikuplja podatke i svedočanstva, da nastavi sa suđenjima…sve dok i poslednja cigla ne dobije svoje ime, rekao je jedan od govornika…

Mnogi Argentinci ne daju, međutim,ni pet para za ovakve ceremonije. Oni smatraju da je sve to samo prošlost ida treba ići dalje, bez osvrtanja na teška vremena. Za majke i bake sa Plase de Majo kažu da su „ludače” ida im je cilj da steknu materijalnu dobit i privilegije. Mnoge od njih, međutim, odrekle su se državne odštete od 250.000 po izgubljenom detetu. Jedna je rekla: „Mogla bih danas da budem milionerka jer mi je ’nestalo’ četvoro dece. Ali, šta će mi milioni kad ne mogu ni cvet da im odnesem. Ako nisu živi, onda bar daim grob okitim”.

Vreme je lekovito, kažu neki, jer ljudski život nije večan. Ali, suviše je rano govoriti o pomirenju. U međuvremenu, bar je slika Horhea Videle skinuta sa zidova vojnih učionica. Njemu je naknadno oduzeto pravo da se zove bivšim predsednikom Argentine. Prebačen je tamo gde je mesto svakom zločincu. Bez lisica na rukama. Jer to bi moglo da uznemiri vojne duhove.