Na ekvatoru nema opraštanja

U crno-beloj tehnici najgori mirnodopski genocid u istoriji modernog sveta dogodio se sredinom 1994. godine u Ruandi. Pred očima impotentne međunarodne zajednice, predvođene Ujedinjenim nacijama, pripadnici plemena Hutu pobili su preko 800.000 članova rivalskog plemena Tutsi i miroljubivih Hutua. Ondašnji šef mirovnih operacija UN i kasnije generalni sekretar Svetske organizacije Kofi Anan priznao je odgovornost međunarodne zajednice što je na cedilu ostavila nedužni narod.

Paklena klanica započela je 6. aprila 1994. godine kada je – pod još nerazjašnjenim okolnostima – iznad Kigalija, glavnog grada Raunde, oboren avion šefa države Žuvenala Habijarimana.

Na vest o pogibiji Habijarimana, inače poreklom iz plemena Hutu, u Ruandi je nastao haos. Pripadnici predsedničke garde Habijarimana prvi su krenuli u nasumičan odstrel svih Tutsija. Poklič na pokolj skoro 100 dana je neprekidno emitovan i sa državnog radija Ruande. U sveopštem metežu na meti kaznenih odreda Hutu koljača– njih oko 30.000, našla se tada i mala formacija mirovnih snaga UN na zadatku smirivanja posledica prethodnog građanskog rata u Ruandi. Komandant te UN misije francuski general Romeo Daler poslao je više preklinjućih poruka Ist Riveru za pojačanjem. Umesto dodatne podrške UN misiji je naloženo da se povuče, nakon što je u histeričnom pokolju poginulo i 10 plavih šlemova.

Ipak, poveća grupa Tutsija uspela je da izbegne u susednu Ugandu i tamo osnuje Oslobodilački pokret Ruande (RPF). Sredinom jula 1994. godine snage RPF-a probile su se do Kigalija i zauzele vlast: sramno istrebljenje je okončano.

Na čelo Ruande postavljen je Paster Bizumungu, poreklom Hutu, dok je većina ministarskih mesta dodeljena pripadnicima RPF-a. Strahujući od odmazde, najmanje dva miliona Hutua prebeglo je zatim u susedne afričke države, mahom u DR Kongo.

Prašume u pograničnim regijama Ugande, Ruande, Burundija i DR Konga od tada više nikada nisu mirne.

Čarke odlično naoružanih i ostrašćenih Tutsija i Hutua s obe strane granice Ruande i DR Konga izazvale su 1998. godine izbijanje „prvog afričkog rata” koji su – na teritoriji ondašnjeg Zaira vodile armije devet afričkih država i pobunjeničkih pokreta. U tom sukobu stradalo je 5,4 miliona ljudi. Početkom 2000. godine Savet bezbednosti UN priznao je odgovornost što nije sprečio genocid u Ruandi.

U međuvremenu, mukotrpni mirovni pregovori učesnika „prvog afričkog rata” doveli su 2003. godine do labavog mira u DR Kongu, svuda sem u rudama prebogatoj regiji Ituri, gde i danas boravi velika grupa Hutu izbeglica – među njima i niz vinovnika klanice u Ruandi 1994. godine.

Ovog puta UN na severoistoku DR Konga drži čak 17.000 plavih šlemova, ali opet nema snage da se izbore sa pobunama.

Pet godina po završetku „prvog afričkog rata” vojni odredi Tutsija i Hutua i danas, uz podršku brojnih stranaca podmiruju zaostale račune.

Višegodišnji napori aktuelnog predsednika Ruande, generala Pola Kagamea, poreklom Tutsija, da izdejstvuje izmirenje i oprost dva plemena donose skromne rezultate. Kagame je širom Ruande promovisao narodne „gakača” sudove, nalik na sudove oprosta u postaparthejdovskoj Južnoafričkoj Republici, ali pomirenje nije na vidiku.

Jesenas, četrnaest i po godina posle genocida u Ruandi, Ujedinjene nacije opet upozoravaju da tinjajući sukob između Tutsija i Hutua preti da izazove novi rat na ekvatoru.